,,...48 sati sahrana (moja ideja koju je neko prisvojio i "zaštitio")’’
Bora Đorđević, ,,Šta je pesnik hteo da kaže’’
-Poštovani gledaoci, nalazimo se ovde u naizgled jednom običnom srpskom selu, gde smo došli da iznenadimo jednog mladog gospodina koji je učestvovao u našem kastingu i koji je izabran da se samoubije, a da sve troškove sahrane, daće i parastosa snosimo mi, to jest vi, koji nas redovno gledate putem vaših malih i velikih ekrana u dva premijerna i četiri reprizna termina, izdeklemovala je na brzinu uvodni monolog zakasnela udavača, a još premlada udovica, koja razveseljava naciju i vodi šou program državne televizije, popularnu emisiju ,,48 sati sahrana''.
Okrenula se leđima snimatelju i toncu i uputila se ka jedinoj raskrsnici u selu, gde je preko puta crkve u nedadašnjem zadružnom domu grupa meštana provodila popodne uz pivo.
-Je li, momci, vrckasto i duhovito se obratila gomili postarijih, i od pića ostarelih seljaka, izazvavši pokoji krezubi osmeh, poznajete li Milana Petrovića?
Neuplašeni kamerama i prestoničkim gostima, zagrajali su prijatelji alkohola:
-Znamo Milana, kako ne znamo...Milan moj rođak...Koji bre Milan, jel onaj Perin Mika? ...Vidi kurca, saće i njega na te-ve da metnu..., začulo se iz mase, a jedan neoženjeni pedesetogodišnji momak, nesputanog libida, ponudio se i da lično otprati goste do Milanove kuće, i usput izjavi nešto za Dnevnik. Iskolačivši oči ka dekolteu beogradske novinarke, počeo je svoj razgovor sa javnošću:
-E nek dođoste. Dokurčio, Bože me prosti, i Bogu i narodu sas svojim umiranjem taj Milan...Te oće da se veša, te oće u reku da skače, te oće da se otruje...Pokušavao, nije da nije, al nema on, što ono kažu, kesu za te stvari, razumeš ti mene, govorio je voditeljki lično krećući se posred druma ka Milanovoj ulici. Nesvestan da snimateljska ekipa kadar njegovog lica nema u objektivu, izvuče kažiprstom gađe iz dupeta i nastavi:
-Ja da oću d umrem, ja bi to: gotovo, fik, za čas, jebem ti žito, a ne ko on, da nas bruka...E baš da vidim je l stvarno sad oće sa se ubije. Ajd ovamo, tu je njeva kuća, reče neimenovani gospodin i skrenu sa prašnjavog druma na ćupriju isred neožbukane visokoprizmnice.
-Gaaa-zdeee!, prodera se, a na vratima se pojavi žena u poznim srednjim godinama, obučena po poslednjoj modi krajiške izbegličke kolone, u prvo šta joj je pod ruku palo. Gledajući da ne padne i ne prebije vrat na nedovršena tri stepenika koji su odvajali rezidencijalni deo od ostatka imanja, skliznu u prevelikim klompama i za topli maj nepotrebnim vunenim čarapama direktno ispred novinarke.
-Irena, srce moje, pa ajte dušo unutra, u kuću, šta ste stali sa ovim Lazom pijanim tu, pozva gospođa nezvane i samo sa tv ekrana poznate goste.
-Ajde, ajde, saću ja da nađem Milana, on otišo sa ocem, vare neko bure od nafte od jutros, tu su u avliji već negde, reče i okrete se ka dotadašnjem novinarskom pratiocu:
-Fala ti, Lazo, što ih dovede odma, dabogda kod tebe sledećeg dolazili.
Pored kučeta koje je kidisalo kao da hoće da otkine lanac na koji je vezano, ušli su u dvorište, i čekali da, dugim i upornim vikanjima, domaćica dozove supruga i sina. Tonac, koji je proveravao da li mikrofon pored kojeg je gospođa dozivala ukućane još radi nakon njenih povika, prvi je uočio da iz suprotnog kraja dvorišta, iz omalene od plehanih ploča napravljene šupe, izlaze dva muškarca. Mlađi, povod njihovog dolaska, vidno depresivan, nije bio ozaren ni ispunjenjem svoje samoubilačke želje.
