Hit do hita

Šaban Šaolin

Zorica Bruncla

Lepi Brener i Slatki greh

montaže: Mario Maleš

Carevo novo odelo

   Nekada davno, u vreme rane parlamentarne monarhije,  živeo je car koji je bio izuzetno tašt i voleo je lepe stvari. Naročito je cenio markiranu robu i brendirane proizvode. Voleo je zlato i nosio ga oko vrata i na rukama, kruna je bila pored neverovatne količine zlata optočena draguljima i dijamantima.

   Saznavši za careve prefinjene navike, koje su se pročule po čitavom carstvu, dva prevaranta razradiše plan kojim će prevariti cara.

   Bez ikakvih ustručavanja pojaviše se na vratima carske palate i rekoše: „Mi smo dva krojača koja šiju najbolja odela. Naš metod tkanja je savršen, a tkanina tako laka da se jedva vidi. Ustvari tkanina je tako sofisticirana da je nevidljiva za sve one koji su glupi“.

   Obezbeđenje na vratima je, čuvši priču, odlučilo da obavesti ministra. Ministar je obavestio premijera, a premijer je otrčao da caru prenese sjajne vesti. Car je bio zaintrigiran čitavom pričom, te je odlučio da primi dva prevaranta.

   „Pored toga što će biti nevidljivo, Vaše Veličanstvo, ovo tkanje će biti tkano i šiveno u bojama kreiranim specijalno za Vas. Najveći modni dizajneri će Vam zavideti.“ Car dade prevarantima svakom po vreću para, da mogu odmah da prionu na rad.

   „Samo nam recite šta vam treba da biste počeli da radite“. Prevaranti zatražiše platna i tkački razboj, te odmah počeše da se pretvaraju da počinju da rade. Car je bio zadovoljan postignutim dogovorom – em će dobiti predivno novo odelo, em će moći da vidi koji od njegovih podanika su glupi.

   Nekoliko dana kasnije, car pozva sebi ministra, kojeg je inače smatrao za pametnog čoveka, te mu reče: „idite, ministre, proverite kako napreduje moje novo odelo.“

   Ministar se odgega do prostorija u kojima radiše prevaranti. Oni ga dočekaše sa osmehom i pokazaše mu odelo: „Evo izvolite ministre! Pogledajte taj divan rad, tu izuzetnu mekoću tkanine.“ Ministar je pogledao preko razboja i hladan znoj ga obli – nije video ništa. „Glup sam“- pomislio je - „ne smem to nikom reći. Otpustiće me iz službe kao nesposobnog. Ostaću bez plate i penzije.“ „Da, da, izvrstan rad!“- reče ministar: „Idem odmah da izvestim cara o vašem sjajnom radu.“ On to i učini: ode caru te mu prenese vest kako su tkači umešni i da napreduju sa radom na njegovom novom odelu. Car bi zadovoljan.

   Naposletku caru javiše kako su krojači spremni da dođu da mu uzmu mere za odelo. Car ih primi u svoje odaje. Oni mu se pokloniše, te praveći se da u rukama drže tkanine rekoše: „Evo izvolite, čestiti care. Ovo je plod našeg mukotrpnog rada. Danima i noćima smo tkali i verujemo da ćete Vi, u svoj svojoj mudrosti, naći da je naš rad vredan i dostojan Vašeg Veličanstva.“ Car raskolačenih očiju pogleda u tkače.„Zar je moguće!“, car se preneražno osvrnu oko sebe. Uvideo je da niko oko njega ne primećuje da on ne vidi odelo, te i on nabaci začuđenu grimasu na svoj lik i reče: „Bolje je nego što sam i očekivao! Nastavite krojači, majstori svog zanata – uzmite moje mere“.

   Prevaranti počeše sa metrom i lenjirima, da kao muve obleću cara praveći se da mu uzimaju mere; zatim uzeše makaze i igle i praviše se da šiju nevidljivo odelo. Kad su završili rekoše: „Evo izvolite care, gotovo je! Moraćete da skinete odeću koju imate na sebi kako biste probali novo odelo.“ Car skinu odeću, a prevaranti se praviše da ga oblače. „Sad podignite drugu ruku“, govorio je jedan. „Samo malo podignite nogu“, nastavljao se drugi. Kad ga „obukoše“, donesoše ogledalo pred njega i čekaše njegovu reakciju, a car reče: „Sjajan posao, predivno odelo. Stoji mi kao saliveno, a i neverovatno je lagano.“

   Car bogato nagradi krojače i dodeli im titule za njihov mukotrpan rad, a slugama naredi da pripreme kočije kako bi svom svôm carstvu mogao da pokaže svoje novo odelo. „Biće to idealna prilika da vidim koliko u mom carstvu ima glupih ljudi“, mislio je.

   Povorka krenu kroz carstvo, a svetina koja se okupila je razgoračila oči u neverici. Niko nije smeo ništa drugo da kaže, sem: „Bravooo!“. Tapšali su i klanjali su se prizoru koji su videli, ali iz graje se začu neki piskavi glas koji je viknuo: „Car je go!“. Svi se okrenuše i videše omalenog dečačića kako viče: „Car nema odelo, car je go!“.

   Dečakov otac pocrvene od stida i sinu iz sve snage raspali šamarčinu. Dečak se poplaši i rasplaka, a njegova majka ga dohvati za ruku i trgnu u stranu, nagne se nad nj’ i na uho mu besnim glasom kroz zube reče: „Sram te bilo Hans! Bezobrazniče! Bitango mala, zar roditelje tako pred svetom da brukaš! Preko glave mi je sa tim tvojim izmišljotinama i lažima! Dobićeš takve batine kad dođemo kući da će ti se sve zvezde pred očima pojaviti“. Majka ga žurno i pognute glave poče vući kući, dečak plakaše, a otac ih pratiše smrknuta pogleda.

   Car se samo namrštio na tren, više za sebe reče: „Glupaci“, te naredi kočijašima da voze dalje. Povorka je protutnjala carstvom, a narednih dana se pričalo o carevom odelu i kako mu nema ravnog u sedam carstava. Nošenje odela je postalo obavezno pri važnijim ceremonijama, te se kao jedno od izuzetnih bogatstava nastavilo prenositi dalje carskom lozom.

Dragan Brusin

Dr Varava - Socijalne mreže

crta: Aljoša Tomić           piše: Nikola Oravec

Među socem i med' kečapom

     Stefan Dušan Silni pokušava da na moje oči proda neki komplet kuhinjskog posuđa od nerđajućeg čelika Fridrihu Barbarosi. Neokupan i riđ, kolega mu objašnjava da je tu samo u prolazu, da će jesti i dalje rukama, ali, Car ne odustaje, i još nudi i Kirbi usisivač, ako se na njegovu ponudu odluči u narednih pola sata. Klik. ,,Svako svoga ubijte predsednika mesne zajednice!'', urla grupa grčkih anarhista ispred zoološkog vrta u Jagodini, dok žirafa mirno gricka palmino lišće. Klik. Sava Mrkalj  gost kod Vanje Bulića u ,,Crnim biserima''. Vuk ga pokrao, kaže, nije ga ispoštovao. Klik. Tutsi i Huti igraju Večiti derbi na Marakani. Vodi Partizan. Klik. Srđane! Klik. Srđane! Klik.

-Srđane!

- Šta je, pitam, vidiš da menjam kanale?

-Ne vidim, budalo, ja sam duh vremena.

-I šta 'oćeš tačno?Vidiš da sam zauzet, ne radim ništa, a nemam ni vremena...

-Hoću da te provedem kroz neke tvoje snove...

-Mešaš, bre, pojmove! To radi duh božića prošlih i budućih, ti si pojam iz filozofije.

-Mogu ja da mešam šta hoću, ja sam duh. Ti kad budeš duh, mešaj i ti šta god hoćeš. Mešaj, brate,  vinjak i banatski rizling, ali  'ajd'  sad, prati me.

I krenusmo. Ostavljajući svaku nadu, uđosmo. U nisko zasvođenoj prostoriji, nekom predsoblju čini mi  se, začula se vika:

-Mešaj, stara, sa'ću da te pocepam!

Krasno, ovaj me bolesnik poveo na poprište nekog incesta, pomislih, pa za lelujavim stvorom uđoh u sobu. Na moje zaprepaštenje, za stolom sa zelenom čojom, sedeli su Kralj Aleksandar i Kraljica Natalija i igrali tablić.

-Šta mi sa ovim pokazuješ? Da imam plemenito poreklo, ili edipov kompleks?,upitah.

-Nemam, brate, pojma, ovo je tvoj san, ti pravi kombinacije i izvodi zaključke. 'Ajmo dalje.

Duh mi dobaci hladno pivo u zelenoj flaši. Otpih gutljaj sa zadovoljstvom. Leglo mi je pivo kao majka preko mrtvog sina.

-Zelene flaše su nekad bile kontrolne, reče, pa u njima nisi mogao da nađeš miša kako pliva i slično. U devet smeđih flaša  iscuri svo đubre, a u ovu pivo,reče moj saputnik.

Zatekosmo se u ovalnom kabinetu. Predsednik Klinton prekide svoj odnos sa gospođicom Levinski i dođe da me pozdravi.

-E, Srđo, nekad sam ga tvrđeg vadio, nego što ga sada stavljam. Ali, ne žalim se: sve je dobro dok ne moraš  da brojiš tuđe pare i jebeš svoju ženu.

Zgrožen razgovetnim srpskim bivšeg lidera slobodnog sveta i narodnim mudrostima kojima me počastio, okrenuh se ka duhu, da ga pitam za značenje svega ovoga, a on tada reče:

-Tvoja generacija  živeće prosečno po sto godina. Zbog napretka nauke i tehnike, bićete u mogućnosti da menjate bolesne delove organizam kao rezervne delove. Ima žešće da se smorite.

-Znam, rekoh.

-Naučnici u Indiji uzgojili su na nekom laboratorijskom mišu ljudski prst.

-Znam i to.

-Još malo, i kompjuteri će preuzeti sve administrativne poslove u civilizovanom svetu.

-Znam, kažem.

-Ne znam za treći, ali znam da će se četvrti svetski rat voditi kamenjem i praćkama, rekao je Anštajn.

-Matori, znam, sve znam.

-A znaš li da medijapan u stvari znači Mejd in Japan?

-Znam, znam, znam. Ja svakog petka, još od kad sam mali bio, od korice do korice pročitam Politikin Zabavnik. Zato ja tako mnogo znam.

To rekoh, a duh iščeze u praskavom oblaku potmulog tutnja i lomnjave.

 Pridigoh se i podrignuh, oslonjen na lakat leve ruke. Tražim mobilni po podu da vidim koliko je sati, kad tamo, krš i nered. Polica sa knjigama se raspala. Pukao preopterećeni medijapan. Knjige i časopisi popadali svuda po podu, po neredu oko kreveta, poizvratli prljave tanjire i šolje od kafe. Gomila Politikinih Zabavnika umazana socem i kečapom.

Srđan Orsić

Hermesov bestiarium nastao iz njegove glave spajanjem nespojivih stvari iliti Historia monstrorum

Pustinjski cerebralni petao ( Basiliscus gallus desertus cerebrum )

 

          Ovo stvarenje je daleki rođak bazilisku. Međutim, mnoge osobine zmijskoga cara on je izgubio, a neke drugačije stekao. Umesto da skamenjuje oštrim pogledom onog koga gleda u oči, on sa njim započinje filozofski divan. Ukoliko osoba sa njim ne uđe u raspravu ili ga u istoj ne nadjača, pustinjski cerebralni petao ga skamenjuje na mestu. A, sa njim filozofski divaniti vrlo je teško-ne preza od sofizama, uopštavanja, petitio principii, raznih začkoljica i sadističkih ispiranja mozga, i ostalih smicalica svojstvenih filozofima. Na kraju, sagovornik, izmoren i slomljen pitanjima smisla života i kosmosa, biva skamenjen, na šta naš petao likuje, i u tom momentu snažno zakukuriče.

Filozof u raspravi sa cerebralnim petlom, VI vek p.n.e.

            Njegovo stanište je pustinja, jer mu odgovaraju suvi predeli. Pustinje se slažu sa suvoćom njegovog mozga, koji varniči mislima. Kod čoveka bi takva suvoća izazvala da mu mozak postane kao sunđer, koji bi se potom zapalio. Ali, razna mozgarenja, mozgoštudiranja, mozgodrvenija, izvlačenja mozga kroz nos, uši i petu, cepanje mozga u froncle, ceđenja mozga kroz sita i rešeta, mozgorolanja, mozgatorštine itd. pustinjskom petlu nimalo ne smetaju. On ih upražnjava često na sebi, i zato je besan i ozlojeđen, i jedva čeka da nađe nekog koga će isto tako mučiti kao što muči samog sebe. Pustinjski cerebralni petao se sastoji od ogromnog mozga, koji mu prekriva oči, koje se gotovo ne vide, ima kljun i telo petla i zmijski rep. Oko njegovog mozga sevaju varnice.

            U filozofskom svetu ova životinja se drugačije zove „vežbanka za filozofske umove“. Ilegalno se lovi posebnim zamkama, čiji su mamac knjige iz filozofije. Obožava knjige iz filozofije, najviše u tvrdom povezu. Mnogi filozofi su pali skamenjeni od strane ove životinje. A, oni koji su je pobedili, učinili su to vrlo teško, često na vrlo podmukao način. Jedan od načina je da petla treba toliko zadubiti u neki problem, koji se obično vrti u krugu, i koji se na taj način ne rešava, te on ostaje zbunjen, i nije u stanju čitav dan da nikoga skameni, niti da progovori. Rene Dekart (Rennatus Carthesius) je sebi nabavio jednu ovakvu životinju, i sa njom se borio pomoću svoga uma tri dana. Iscrpljen i izmučen, Dekart je pribegao lukavstvu, kada mu je život već gotovo visio o koncu. U svom izgubljenom delu „Quo–modo fallaciter necare Basiliscum Gallum Desertum Cerebrum?“* pisao je o svojoj, mogli bismo reći Pirovoj pobedi, nad ovom spodobom. Postavio mu je pitanje – koji je odnos između Ja mislim (ego cogito) i tela? Ovaj odgovor petao nije mogao da brzo odgovori, naime, tačan odgovor nije znao ni naš nesrećni Dekart. Rekao je petlu da zažmuri i da čim otvori oči izgovori „Ja mislim“, i da će mu se sve reći samo. Kad je cerebralni petao zatvorio oči, Dekart je pred njim postavio ogledalo. Kada je ugledao sebe, nije ni stigao da kaže „Ja mislim“, odmah se skamenio. Tako je Dekart uspeo da nadmudri ovu zver, i zakleo se sebi da više nikada neće nabavljati novu „vežbanku za um“.

            Upozorenje: ako slučajno vidite ovu životinju, bežite glavom bez obzira dok vas nije spazila! Ako vas kojim slučajem ugleda, onda ste osuđeni da se borite sa njom svim mogućim trikovima, ali pazite, ne pada na jeftine trikove! Nemojte je nikada prizivati niti loviti, pustite je da luta pustinjom, njoj je najlepše sa samom sobom, zato manite se ćorava posla!

tekst: Nikola Oravec        ilustracija: Aljoša Tomić

           

---

* „Kako na prevaru upokojiti Pustinjskog cerebralnog petla?“