Toples
sendvič, ili negde još i senvić, je popularno narodno jelo koje dominira u istočnim delovima
Jevrope, zapadnim delovima Azije, tužnim delovima Južne Amerike i severnim
delovima Crnog pretežnom unproforskog kontinenta. Volu ga stari i mladi, a nije
poznato kada je tačno napravljen prvi.
Smatrao
se poslasticom pre početka industrijske revolucije, pre početka buržoaske
revolucije i za vreme oktobarske revolucije. Gubi povlašćen status nakon pronalaska
velikih naftnih polja, te pojeftinjenjem svinjetine, kravetine, paščetine, te
jednom rečju svega što se traktorom ovajdilo. Takođe na njegovu popularnost
uticao je i sve veći izlov plovećih sisara koje ljudi širom sveta mešaju sa
ribama, te ribama, kod plavookih i plavokosih žitelja Jevrope i kosookih
žitelja Zemlje izlazećeg sunca. Postoje, doduše, neke naznake da bi, kako kod
mladih milenijalaca, tako i kod kompromitovanih penzio-primalaca mogao sa
talasima budžetske štednje da ponovo postane ne samo aktuelan, već i omiljen.
Toples
sendvič se ne sastoji od sledećih sastojaka: salame, sira, kobasice, šunke, margarina,
paradajza, krastavaca, kečapa, majoneza (...); već se u njega, po starim
receptima, stavlja brašno, kvasac, voda i so, a ukoliko želite možete po
sopstvenom ukusu dodati emulgatora ili veštačkih boja. Valjano pečen, pod uglom
sečen i minuciozno sastavljen - spreman je za jelo!
Takvom
sendviču bi pozavideo i Erl od Sendviča i Kralj od Srbije. Zgodan je za nemasne,
a i za plodne i neplodne dane, tako da je podoban i za prehranu veguna i
ostalih mesomrzaca i biljkofila.
Argus Brandin
