Hej, drugari, kako stoje stvari...

        Pisati ni o čemu i pisati ni za koga su ambivalentni pojmovi samo pojavnom nivou. Prazan papir se nikada ne gleda istim očima. Ispisana strana se nikada dvaput neće pročitati istovetno. I kada deluje da ne znamo  kome bismo dodelili ulogu objekta  jedna  funkcija, dok je velikog slova na početku rečenice, ostaje nesporiva-subjekat.

        Nema tog smisla koji je uspeo da izbegne jedan od tri eshatološki sublimirana odgovora na pitanja -ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo? ,,Ja’’ je polazna tačka u svakom odmeravanju snaga, sagledavanju stečenog, otpisivanju izgubljenog, rekapitulaciji novoostvarenog i proračunavanju nadolazećeg. Stvaranje uz neprihvatanje ili negiranje sebe je kriptonit oko vrata Klarka Kenta.Vera u srpski klupski (ok i reprezentativni)fudbal. Iskorenjivanje korupcije. Sizifov posao i Tantalove muke.Trud osudjen na propast uz mnogo suza i znoja.

        Horizont očekivanja je tačka difrakcije svetonazora posmatrača.Ono sto će se u našem poimanju stvarnosti ostvariti kao objektivan sud samo je formulacija podskupa datih elemenata u otvorenom skupu već stečenih znanja i mehanizama funkcionisanja. I svet je u očima posmatrača. A kada ga spašavamo ne radimo nista drugo do (de)konstrukcije sebe.

        Tanja se sad verovatno pita ,,kakav je,zaboga,to komunikacijski model’’? Funkcionalni aspekt u vidu relacije sadržaja znaka i reakcije primaoca postiže se izjednačavanjem znaka i reakcije sa autonomnom tvorevinom(rezultatom egocentričnog posmatranja). Ja označava označeno. Označeno definiše mene. Nema komunikacijskog šuma. Ko uspe da se profiliše u novoupoznatom segmentu nastavlja identičan splet u lancu. Ko nema iste alele neće moći da se nazove recipijentom. A šta ako neko pogrešno protumači znak i odgovori adekvatno na neadekvatan način? Verovatno će se ovo i desiti. Odgovor je par redova iznad-ja označava označeno, označeno označava mene.

        Zamišljeni čitalac ka kome svaki stvaralac baca čežnjivo-upitne poglede pune želje za potvrdjivanjem uvek je bolja, aktualizovanija, uber verzija samog autora. Ono što pišući želi da postane. Ne izneveriti sebe ekvivalent je odgovaranju sveukupne potrebe viših,nižih i imaginarnih referenci. Otud sledi egocentizam-kada se utvrdjenje postavi mnogo iznad preseka zlatne sredine i nipodaštavanje-u uskladjivanju sa perspektivom ležećeg policajca. Zato, ako ovo još uvek čitaš ,imaš svih pravo svetskih ustavotvornih institucija da ovaj tekstić nazoves krajnje nezanimljivim, ispraznim, produhovljenim, nepotrebnim, lucidnim, dosadnim, pretencioznim, visprenim, pozitivističkim, egzistencijalističkim, ultra-desničarskim, anarhističnim, prezvakanim, politički nekorektnim, nakaradnim, pametnim, suvislim ili environment unfriendly.To je njegova poenta i apsolutno si u pravu.I upamti,ako ikada dodjes u konflikt sa bilo kojim tekstom ikada i bilo kako napisanim-on je apsolutno savršen,ti imaš nerešena pitanja koji je on otvorio.Zato čitaj i uči.Na kraju možeš samo reći da si upoznao sebe.A do toga ima još puno strana da se okrene.

Jelena Stanković