Živi se!

   Pre neki dan u kružnoj gradskoj liniji naletim na školskog. Linija kao metafora naših života, plodno tle za babranje po uspomenama.Nismo se videli sto godina, te grljenje i cmakanje sasvim odgovara prilici. Ošmekamo jedan drugog od glave do pete, pa preslišavanje poče. Priupitah ga da li privređuje i kako doprinosi, kako svojoj užoj, krvnoj obitelji, tako i svojoj zajednici. On mi odgovori da sada na pragu recesije nema posla za obrazovane i talentovane. Pitam ga je l’ se oženio i jel sa istom devojkom sa kojom se ja sećam da je bio kad sam poslednji put video da drži ruku u ruci. Kaže da još uvek čeka svoj kamen ludosti, a da prilika za tako šta mora naići pre ili kasnije. Vodi se onom: „svaka rupa nađe zakrpu“. Preslišavamo izlizane teme i pokušavamo, zajednički, da se setimo imena puvala sa kojima delimo iste niti. Kao, neka tema o hobiju- previše matori za sličice i akcione figurice, sport nas se odrekao zbog nedostatka kalcijuma i magnezijuma, kao i sve većeg otpora gravitacije prema našoj bujaloj masi. Vidim da ni njega vreme ne štedi. Podočnjaci mu otežali, kosa mu sa čela beži ka potiljku, a tamo na brisanom prostoru zaseda spremna. Sve, sve, al’ i on, k’o i ja, nabacio masan podbradak i naređao nekoliko šlaufa iznad kaiša.

   Tu već vreme „svaka ptica svome jatu“ stiže, a na moju ljubopitljivost on sa prirodnim, neiznuđenim, neusiljenim, osmehom odgovara: „Živi se!“ Dalje putevi se raziđoše, ostavio me sa mojim mislima, prelazim dragi prag, pričam ukućanima da sam ga sreo, sve što je on meni rekao ja sad ponavljam njima. Ukućani se čude, glavama klimaju, negoduju i svoja sećanja na njega dele sa mnom, a meni se kao ringišpil vrte njegove odjavne reči. Šta mu je to značilo, majku mu? Kuda tako, može li to?

   Jel sad vreme da preispitujem sebe, uz pomoć ogledala, i svemu što sam čuo prilazim okolnim, vizuelnim putem. Sabiram utiske i mislim se da li da proverim nivo holesterola u krvi: da l’ je trenutak da vidim da li je zli holesterol podivljao zbog netrpeljivosti prema dobrom ili su se pomirili? Hoće li masti biti parametar koji od sada vodi moju savest i tera me da se okanem noža? Iz nekog doba našeg skoro izbrisanog prijateljstva stižu opomene – „više jedite kašikom“, „plodovi mora su najzdraviji“ „neka bude šareno“, „kupus je zdrav“. Boje mi fale, zečeve nikad nisam gajio, te me je i kupus poprilično zaobilazio, a kako bih bez milih mi „plodova tora“. I misli mi tako prizemne i frižiderolike: ne mislim o osećanjima životinjki i njihovim zarobljeničkim životima, ne pogađaju me moralne dileme i razlike između vrsta (ljudske i svih ostalih koje završe u ljudskom trbuhu), već mi zvoni ona njegova otpozdravna. Ima li ta rok trajanja? Mislim, ne može se ići kroz život bez internog, intelektualnog, zdravstvenog plana? Ne možemo da čekamo i nadamo se novoj rundi zdravlja. Nauka napreduje i uvek saznajemo kako je pravilnije i zdravije živeti, to stoji, ali i nema tu nešto mnogo da se duma kad počne da nas, dok se olakšavamo, pecka piša ili svrbi guza. „Slušajte svoje telo“, govorila je moja tetka sa tatine strane familije, ali mi nije podrobnije objasnila tu krilaticu, te mi se ona harmonija grčeva, miomirisa, i trubačkih zvukova, koje bi pravila moja creva meni uvek činila posve prirodnom. Jer, uz adekvatnu postavku na roštilj žici, izbalansiranu ljutinu priloga, te potreban salinitet, krv se iz glave spušta uz božanstvenu sonatu.

   Shvatam ja da je vreme za promene i da je utvara moje bezbrižne prošlosti samo upozorenje masnokaliptične budućnosti, koja je opet odraz nezadovoljstva na drugim poljima i planovima, koji možda mogu biti zbog nezadovoljstvo izgledom... komplikovano je to. Balansiranje je uvek najteže, jer sam sklon preterivanjima. Tešim se time da nisam izuzetak. „Zlatna sredina“ nije zlatna za džabe (Eh, da, samo, zlato može da se jede).

    Al’, mora se to nekako okrenuti, jer u suprotnom  šta se onda „živi“? Živi se da bi se jelo? „Čovek je ono što jede“- zar je to stil koji ja, koji mi, biramo? Već vidim amanet koji ostavljamo: „nemojte mešati pečenja deco“.

   Vidim u svojoj reš-špikovanoj viziji da ova „pojedi da se ne baci“ generacija neće ostaviti mnogo toga na tanjiru za nadolazeće, ali to je najverovatnije zato što smo mi hedonizam podigli na zavidan nivo i prilagodili ga širokim masama i svim slojevima. To je naš doprinos istoriji, a u udžbenike iste nauke ćemo ući sa epitafom: „Voleli demokratiju, cenili humanizam, izuzetno osiromašili udžbenike iz biologije“.

   I šta sad? Moram pokazati kičmu pred lomljenjem trtice nekog živinčeta ili nabadanjem na kolac (tako arhaično) nekog četvoronošca i pokušaja da mu se ukažu sve radosti vrteške,  simulacijom na laganoj vatri. Moram se ustezati od nanošenja na prste onog prirodnog balsama što izlazi hrskavih pora životinjica koje smo tretirali sa puno poštovanja i uhranjivali sa puno pažnje.

   Treba se sve to dobrano promeriti, odmeriti, staviti na listu „za i protiv“, jer ima i kvantitet svoju cenu. Nije ni, opet, sve u kvalitetu života...komplikovano je to. Možda bi najbolje bi bilo da uletim u istu onu liniju u nadi da ću sresti nekog boljeizglednog prijatelja sa pesimističnom pričom.

Dragan Brusin