Hermesov bestiarium nastao iz njegove glave iliti Historia monstrorum

Čudovišne ribe iz Šinterhagla ( Pisces monstruosi ex Schinterhagl)

One su isplivale iz močvare Šinterhagla, u Petrovaradinu. Jeseni 1710. ovu pojavu prvi je zabeležio u svom dnevniku čuvar gradskih zidina Nikolaus Horovic, čudeći se ovim kreaturama:

„Prolazeći jednog popodneva kraj Dunava·, koji je tog dana narastao usled padavina , videh kako se iz močvare Šinterhagla pomaljaju čudnovate prilike. To nisu bile obične ribe, a kako sam primetio, niti ptice, nego nekakva čudna mešavina i jednog i drugog i mnogošta raznog beštijarija. Ribe hodahu na ptičijim nogama, a uz to imahu i bodlje, krila i kljun, rogove, krzno. Uplašen od ovih spoboda, ne znajući kakva im je priroda, sedeo sam skriven u grmlju dok nisu ponovo potonule u šinterhaglovsko blato i nestale. Otidoh do mesta gde su se ukopale u zemlju, ali ni traga ne bejaše od njih. Kasnije sam pokušao i da kopam po mestima gde bi mogle da se nalaze, ali njih ne beše ni od korova. Kao da nikada nisu ni bile tu.“

skica čudovišnih riba iz Šinterhagla prema izjavama svedoka

Da ovo, začudo, nije bio samo san čuvara Horovica, slično je 1807. primetio i opisao Haralampije Rujič, u spisu koji je ubrzo dostavio mesnoj kancelariji u Petrovaradinu da ispita slučaj. Mesna kancelarija je poslala stručnjaka za podzemne vode da ispita baruštinu koja je preko noći preplavila Rujičevu baštu, ali ništa nije pronađeno. Rujičeva izjava ovako glasi:

„5.11.1807. posle dugih i obilnih kiša, u bašti se formirala ogromna baruština. Kako smo retko izbivali iz kuće, nije nam smetala, dok se nije ustajala par dana i počela žestoko da smrdi. Jednog jutra, kada sam pomislio da je treba zatrpati, jer sam se već uplašio da smrdljiva isparenja mogu biti štetna po zdravlje, učinilo mi se da sam nešto ugledao. Iz baruštine su isplivale četiri čudnovate ribe, koje su hodale ptičijim nogama: jedna je imala kljun i krila, ali nije mogla leteti, jedna rogove, jedna bodlje po čitavom telu, a poslednja čupavo krzno, slično kuniću. Razbežale su se po celom dvorištu, jako su brze, ali od tada ih više nigde nisam video, iako sam pretražio svaki kut moje avlije. Molim Vas da mi izađete u susret i prekontrolišete baruštinu iz koja su ova bića došla, možda bi ukazalo na neke uzroke i posledice ove pojave.

Uz dužno poštovanje,                                                                                                                                                                                                     

Haralampije Rujič.“                     

Ovaj dokument ostao je sačuvan u arhivi mesnog ureda u Petrovaradinu.

Stručni kadar je za par dana brzo izašao, i uz sve moguće pretrage dostupne tom dobu, nisu ništa pronašli. Jedino što su zaključili je da su sastav, konzistencija i gustina blata i vode u baruštini vrlo slični kao i u močvari Šinterhagla.

---

· Reč je o datumu 10.10.1710. – kako je navedeno u Horovicevom dnevniku.

ilustracija: Aljoša Tomić   tekst: Nikola Oravec

Hermesov bestiarium nastao iz njegove glave spajanjem nespojivih stvari iliti Historia monstrorum

Gnusni Bradar (Barbatus Obscenus)

Po fotografijama grčkog fotografa N.A. Tombazija iz 1925. ovaj stvor je primećen na Himalajima, u ranim jutarnjim časovima. Ima guste obrve i kratak vrat, maljavo i dugo krzno crne boje. Isto potvrđuje i major L.A. Waddel, u knjizi „Among the Himalayas“. Na rukama nosi prstenje, a pored sebe je gurao mountain bike. Sličan stvor je ugledan i snimljen u severnoj Kaliforniji 1967. kako se ušunjao u hipi komunu, koji su tada bili na izletu. Snimljen takođe u Australiji 1998. Snimio ga je Andre Klajton iz Springbruka, tvrdeći da Gnusni Bradar iako ima zastrašujući izgled, ne predstavlja veliku pretnju po čoveka. On je opasnost po roštilj, paprikaš i ostala okupljanja ljudi u kojima su uključeni hrana i piće, takođe, u stanju je da ispije čitav six pack za manje od pola sata. 

Gnusni Bradar snimljen u Kameničkom parku

 

U skorije vreme Gnusni Bradar je povremeno viđan po novosadskim parkovima, u studenjaku, kafanama. Kako nije agresivan, ljudi ga prihvataju i druže se s njim. Za svoje daleke pretke pored Jetija, ima i Vukija. To se i da primetiti, s obzirom da se kao i Vuki razume u tehniku, u mountain bike, često se bavi photoshopom, obožava razne gadgete, posebno fotoaparate i kindle. Nosi prstenje za koje veruje da mu donosi izvesne moći[1]. On je prilično socijalizovan u društvu ljudi. Jedina mu je mana što nasrće na predstavnike zakona, tj. na policiju, koje trga za uši i vuče za nos. S obzirom da brzo beži, ne mogu ga stići, i obično se događa da, kako ne znaju gde obitava i gde živi, ne mogu mu uručiti nikakvu prijavu za remećenje javnog reda i mira.

Gnusni Bradar je bolećiv na violinu. Čim čuje violinu, upada u nesvesno, skoro hipnotizirano stanje. Može dugo da prati zvuk violine i da ide za njim, ne osvrćući se ni za čim. Pokušavao je više puta da svira violinu, ali njegovi debeli i dlakavi prsti ga sprečavaju u tome. Mnogo mu bolje ide harmonika koju svira radosno, razgaljujući i najtvrđu dušu.

Čuvajte meso, mesne prerađevine svih vrsta i sva jela od mesa od Gnusnog Bradara. On će počistiti sve krmenadle, ćevapčiće, pljeskavice, kobasice, šunke, paprikaše, perkelte, itd. A, neće imati milosti ni prema pivu. On doduše pije samo mlako pivo, tako da, ako želite da ga od istog odbijete, samo mu dajte hladno. Ako ste mu dali hladno pivo, a ne mlako, počeće da sikće i skače, da gunđa na svom nerazumljivom jeziku[2].

Grb "Societas Monstrorum"-a

 Ovaj stvor je počasni sekretar udruženja monstruma, „Societas Monstrorum“[3](osnovan 1883. u Lajpcigu), u kojem su uključeni još mnogi monstrumi. Ova organizacija i sindikat osnovan je sa ciljem da se monstrumi uzajamno pomažu i da im se obezbede odgovarajuća autorska prava, s obzirom da su njihova imena, likovi i dela u to doba počeli sve više da se eksploatišu u medijima.   

Aljoša Tomić i Nikola Oravec

 

---

[1] Religija Gnusnog Bradara još je nedokučiva, jer ovo biće odbija uopšte da spominje bilo kakav vid božanstva, ali njegov fetišizam prema prstenju je upravo zbog toga čudan.  

[2] Jezik Gnusnog Bradara dosta je sličan vukijanskom, u srodstvu je sa Čubakom.

[3] Organizacija postoji, ali deluje tajno, lobirajući za prava monstruma.

Hermesov Bestiarium nastao iz njegove glave iliti Historia monstrorum

Psihopatak (Anas Psychosus)

Bern Physiologus, IX vek: životinje u koje se psihopatak preobražava, u skladu sa četiri elementa

Prema drevnom leksikonu životinja, Stratosa iz Kirene[1] - stanište psihopatka nekada su bili južni delovi Male Azije, a danas se on nalazi samo na malom području Blaženih ostrva u Atlantskom okeanu. Ćudljiv i zanimljiv je ovaj primerak kojeg je Priroda rukovodeći se proviđenjem stvorila.

Ovaj stvor menja svoju ćud u zavisnosti od toga čime se hrani. Kako se hrani biljkama koje u sebi sadrže opijate, on je menja u zavisnosti od njih. Psihopatak je ipak po najmanje patak.

Čuveni fisiolog Empedokle[2] hvalio je ovu životinju, jer je ona na najbolji način potvrdila teoriju o četiri elementa. Kad psihopatak pojede lišće biljke koke, počinje da riče i maše pandžama, dobijajući pruge po telu kao tigar. Ako pojede kojim slučajem stabljike indijske konoplje, umiri se i uspori, verući se po drveću kao lenjivac. Kad pojede par čaura maka, preobrazi se u kozu, počinje da mekeće i pase travu. Ako se najede gljiva ludara, skače u vodu, pliva i postaje riba. Empedokle je uočio da ova životninja je poput sfairosa, jedinstvenog oblika četiri elementa: vatre(tigar), vazduha(lenjivac), zemlje(koza) i vode(riba). Psihopatak je na taj način poslužio kao egzemplar Empedoklovoj fisiologiji.

Ova životinja se retko kad ponaša kao patak. Ponekad kvakne, poleti ili pliva po površini vode. Mnoge patke ga izbegavaju, jer u njemu ne vide pripadnika svoje vrste. Ni on njima ne prilazi, iako uočava da im je sličan. Ali, zato se jako dobro uklapa u čoporu tigrova, lenjivaca, u stadu koza i u jatu riba. Nijedna grupa ga ne odbija, iako primećuju da im ne pripada. Razvio je tako dobru mimikriju da se prosto stopi sa grupom.

U svom jedinom kriptozoološkom delu[3], u kojem raspravlja o magičnim životinjama, Paracelzus, oslanjajući se na antiku, veli da je psihopatak živi primerak igre elemenata zemlje, vazduha, vode i vatre. Magijska moć psihopatka je zapravo u tome što se ne zna u čemu je njegova moć. Mnogi su lovili psihopatka, ne mogavši da to odgonetnu. Tako njegova moć ostaje tajanstvena, večna potraga, težnja za spoznanjem elementalnih snaga. Neki, poput Paracelzusa, smatraju da ko otkrije način na koji ova životinja sjedinjuje elemente, postaće veoma moćan mag. I sam je jednog psihopatka držao u kavezu. Kako ove životinje vrlo slabo podnose zatočeništvo, one udaraju glavom o rešetke kaveza do smrti, odbijaju da uzimaju hranu i vodu, i ubrzo ginu. Tako tajna o elementima ostaje skrivena.

U savremenoj literaturi, Bernard Heuvelmans u knjizi „Na tragu nepoznatih životinja“[4] uočava da je psihopatkova mimikrija najčudija od svih mogućih. Naime, mimikrija ima određenu ulogu u opstanku: da bi se smanjila ugroženost i opasnost po život, ili da bi se povećale šanse za mogućnosti opstanka. Dakle, ili je to radi odbrane ili radi boljeg i uspešnijeg lova. Međutim, psihopatak niti ima prirodnih neprijatelja, niti je predator. Njegovo meso životinjama je neukusno jer oslobađa težak i užasan smrad, kada mu se pusti krv, te njegovo imitiranje drugih vrsta ne služi za odbranu. Kako se hrani biljakama opijatima, on nema nikakvih pretenzija da lovi. Ne postoji odgovor zašto to radi.  Psihopatak je mimikriju uspeo dostići na najviši stupanj – on mimikrira da bi se mimikrirao.

---

[1] Στράτος Κυρηναικός – Περί ζωα φάρμακεια (Stratos Kirenjanin – O životinjama koje uzimaju lekovita sredstva, prim. Hermes Bogočastivi).

[2] u delu Περί φυσεώς ( O prirodi, prim. H.B.)

[3] Paracelsus – Animalia magica

[4] Bernard Heuvelmans – Sur de la piste des betes ignorées 1955.

ilustracija: Ajoša Tomić   tekst: Nikola Oravec