Sveti Sava i PVC stolarija

I vide Sveti Sava kako narod u kuće unosi svetlost u džakovima, pa im stade govoriti:"Ugradite pvc stolariju pa će vama svetlost sama dolaziti!" I od tada narod ugrađuje pvc stolariju u kuću.

Angloserbian poems / srpskoengleske pesme

“All witches and fairies Are chasing me around Here's a pocket Where no money could be found"

(Hank Williams sr. - Straight to Hell)

*

"I didn't even start to shave And my life was for no complain When I went to my uncle O'Neill By old dusty road to Dublin"

(ирска трад.)

*

"Give birth to the sons Go to other ones Just leave me in peace

I won't die and I'll still love Somewhere in Siberia, at least"

(Walt Whitman - I’m Voting for Love)

*

"And you were my unbelief The only mistake of my youth There's just nothing between us No sorrow or joy, that's the truth" (Charlotte Bronte - The Unbelief)

*

"Cry, babe, cry I stayed on River Kwai I can't come to you They don't let me through"

(William Cuthbert Faulkner - The Bridge on River Kwai)

*

"My whole life is a dead sea Without a single wave Only memories are sailing On the yellow pages trail"

(Sylvia Plath - Be careful who you sleeping with)

*

"Little ant, little ant Disappeared in chest I have got to find him, Just to take his place"

(William B. Yeats - Little Ant)

*

“You are not born for love You're navigated by the wrong star And that's why you're not given To wear gold on your hand or hymen

Niether mine nor better than me”

(George Gordon Byron - Born to Lose, Live to Win)

*

“Don’t play hide and seek ’Cause we are not little kids And I no longer have any aces In my miserable sleeve”

(Emily Dickinson - Young)

*

"Gypsies are breaking my soul Playing her songs for me Remembering the past days, touching my memories Because of love lost, indeed"

(John Milton - Paradise costs)

*

“This is my house I used to live right here This is my darling I used to love just her This is a man who took everything from me Oh, vagabonds wait, I’ve got no place to be”

(Charles Bukowski - A Vagabond)

Dalibor Radovanac

МИТ О КАМИЈУ

Ишао Албер Ками путем који се налазио у подножју једног високог брда и угледао велики камен, безмало стену, што се, очигледно, са брда скотрљао и зауставио на путу којим се Ками управо кретао.

Када га је добро осмотрио Ками засука рукаве и поче да гура камен са пута, узбрдо, стењући од напора који је улагао како би камен покренуо и закотрљао. Када му је пауза за топли оброк истекла Сизиф се вратио и на своје велико изненађење опазио Камија како се рве са оним каменом, његовим каменом.

"Значи човек данас не може ни на пишање да оде а да му неко не заузме радно место по ко зна којој рођачко-партијској линији!", грмну Сизиф, одлепи Камија као таксену марку од свога камена и заврљачи га, једним снажним, рукометашким замахом, далеко иза руба ове сторије.

Затим опљуну дланове и погура свој камен узбрдо, успут језиком опипавајући крљомке властитих зуба у потрази за заосталим комадићима паризера са сенфом или хлеба које је управо доручковао. Ниједном није помислио на жгољавог незнанца којег је затекао на гомили са својим каменом, као да овај нигде, осим у приповедачевом уму, никада није ни постојао.

Иван Томић Мистер

Funkcionalni i vaspitni stilovi pisanja književničkih statusa na Facebook-u

1. Nepretenciozni narativ: danas sam ušla u pekaru u kojoj su radnice brisale pod, umalo nisam pala, vratila sam se kući još usamljenija. Čekam kišu.

2. Nepretenciozni narativ sa elementima humora: danas sam ušla u pekaru pre pet popodne. Radnice su brisale pod a ja sam se zapitala zašto u pekarama nikada nema itisona?

3. Naizgled nepretenciozni narativ sa elementima političke angažovanosti: ako niste videli, ponekada, osim što vam peku hleb, radnice u pekari brišu i pod posle vaših čistih i skupih cipela.

4. Nepretenciozni narativ sa elementima lirskog: ušla sam danas u pekaru, pomirisala korice hleba i koža devojki koje su prale pod. I jedno i drugo je zagorelo.

5. Pretenciozni narativ sa elementima lirskog: Ušavši danas na vrata sumporne proizvodnje nasušnog, primetila sam razlivanje i skupljanje mesečeve vodice i malene ruke, nekad vrele, nekad stegnute, nikada lagane i uvek spremne.

6. Pretenciozni narativ sa elementima epskog: Kroz paklena vrata prošao prav i potišten, ovaj čovek sa glavom bika i telom puža, pade u lokvu prozirnosti, dok čistaše nad njim labudovi grada.

7. Pretenciozni narativ sa elementima novih tendencija: Pekara. Ra-ra, peva miš u njenoj modernoj kecelji. Devojke peru podove mesto da vade pištolje. Strana sveta-pogrešna.

Ana Marija Grbić

Šešir nije kriv!

Jedne večeri u ponoć, neko pokuca na moja vrata. Ustadoh polako i nespretno, omamljen od dugog sedenja u plavoj fotelji.

Na vratima stajaše čovek sa neobičnim šeširom na glavi. Šešir je u stvari bio običan, ali je imao nešto neobično na sebi. Bila je to ptica-riba, koja  se beše ugnjezdila u ulegnuću na vrhu glavopokrivke, meni nepoznatog čoveka.

- Jel slobodno ? – upita čovek sa ribapticom na glavi i podiže u vis svoj štap sa srebrnom drškom. Spusti ga na pod i zakorači unutra. Laganim, sporim korakom dopliva do plave fotelje i sede u nju.

Dok sam stajao pred njim zureći u malenu spodobu na njegovom šeširu, on progovori tihim, šištećim glasom: - Ja umirem od raka grla. Zato sam došao kod tebe.

- Ali, šta ja imam s tim ? – rekoh, kao da se pravdam, osećajući detinji strah pred ubojitom harizmom šeširočoveka.

- Ali, ti si sam, a to je isto – reče ubedljivo.

- Šta je isto ?

- Ja imam rak, a ti nemaš ribopticu – nastavi - ti si predodređen.

- Za šta ?

On polako, smireno izvadi iz džepa srebrnu tabakeru, otvori je i izvadi cigaretu.

- Pušiš li ? – pruži je ka meni.

- Ne !

- Uzmi slobodno, sad je već svejedno.

Nisam mogao da se oduprem njegovoj snažnoj volji.

Pušili smo i ćutali. Ja sam gledao kroz prozor u život. On kroz zid. U neki drugi život.

Kad je ispušio cigaretu, ustade i dostojanstveno pođe prema vratima. Išao sam za njim, kao hipnotisan.

Na vratima zastade,  okrenuvši se : - Ah, da ... Skide šešir s glave i tutnu ga meni u ruke.

Tada videh da nema pola lobanje i da u njenoj duplji ćuteći mirno leži nekoliko pilića ptice-ribe.

Onda ode.

Vratih se u plavu fotelju sa šeširom na glavi.

Sedeo sam tako par godina, pušeći i razmišljajući o tome zašto taj čovek puši, kad ima rak grla.

U međuvremenu sam potpuno zaboravio na ribapticu.

Kad sam skinuo šešir i pogledao u ulegnuće na njemu, bilo je prazno.

Na zidnom ogledalu ugledah svoju glavu bez šešira.

U udubljenju pola lobanje, ležalo je nekoliko ribaptića.

Izvadih jednog pažljivo i spustih u ulegnuće na šeširu.

Stavih ga na glavu i izađoh iz kuće.

Dok sam išao ulicom primetih da se poštapljujem.

Pod rukom koju držah u džepu kaputa, osetih metalnu hladnoću tabakere.

                                                                                                                     

                                                                                                                                      Slavko Mali

Киклопи

Волели се киклоп и киклопка и добили киклопче. Киклопче је могло да се расклопи и склопи за неколико минута, јер се сваки његов део уклапао са сваким другим његовим делом, ма где он био унутар киклопчета или на киклопчету. Киклоп и киклопка су тако расклапали и склапали своје киклопче, расклапали и склапали, расклапали и склапали, док им није досадило да га расклапају и склапају. Онда су престали. Рекли су му: Киклопче наше, мрзи нас да те стално расклапамо и склапамо, али ми те и даље волимо. Киклопче их је гледало својим великим, јединим оком, и ништа није разумело. Недостајало му је расклапање, а нарочито склапање. Некада више прво а некада друго. Најтеже је, међутим, било када почну да му недостају подједнако. Када је порасло, киклопче је расклопило киклопа и киклопку, али их потом није склопило. Рекло им је: Киклопи моји, расклопило сам вас али ме сада мрзи да вас склапам, иако вас и даље волим. Два велика неуклопљена ока гледала су га, свако за себе, као да га свако из свог угла, и на свој начин, потпуно разуме.

Иван Томић Мистер

Dokolica nestašnog vraga

Mutno jesenje popodne, kiša ni da padne, ni da ne padne. Bi vragu dosadno a imao je i malu pauzu do sledećeg sastanka pa odluči da se malo zabavi. Okrete se kao šilo nekoliko puta, frknu zelene sline, teatralno prosu sedefasti prah po ljudima i okači im krila. Noge im je zakržljao tek da mogu da puze kao leteći crvi.

Najobesniji od ljudi odmah zalepršaše krilima i poleteše visoko u nebo, kljucajući se besomučno medju sobom ne bi li našli sto bolje i što bliže mesto do Boga. Ali, putešestvije im se veoma brzo neslavno završi, te sprženi od Sunca padoše na zemlju. Neki drugi, lukaviji i podmukli ponesoše sa sobom male sekire i dugačke  noževe. Onako otežali u zanosu borili su se sa orlovima, pelikanima i sokolima. Mnogo mesa i perja pade na zemlju, na trpezu divljim životinjama koje se silno nagojiše i postadoše lenje. Čak i nezasiti krokodili se prejedoše pa se malo na počinak i spruzili. Pobiše oni ljudi sa oružjem sve ptice i životinje koje su živele po visokim a i niskim krošnjama drveća, i u stenama. Na zemlji očupaveli vinogradi i njive, bujna trava bogato prekrila livade, a korov zavladao i preovladao nad svim onim što je nekad bilo ljudsko. Vrag se slatko i nezasito kikotao.

Onda čovek sa krilima udari i na vodu. Istrebio je sve što se nad vodom pomaljalo, sve losose, rakove i žabe. Ali, avaj…ne bi čoveku ni to dovoljno, alavost se lila kilometrima vena pa počese i međusobno da se koškaju i ubijaju oko prevlasti u olinjalom vazduhu. Opet mnogo mesa, perja i kostiju pade divljim, već predebelim životinjama, ali i domaćim koje su bivale sve divlje i divlje. Malo preostalih osakaćenih ljudi bez puta i mesta u prostoru i dimenzijama, krvlju natopljenih krila sa sakriše po mračnim špiljama, oslepeše i polako postadoše samo bledo sećanje u glavama predebelih zivotinja koje su samo na žderanje mislile.

Zavlada mir na Zemlji, zelenilo se ispomeša sa šarenilom, plavetnost sa bistrinom, čistoća sa belinom, divlje životinje u gostima kod domaćih se opet prejedoše pa polegle da preživaju.

Samozadovoljno iskezi vrag svemoćna usta, pogladi dugacke kandze, vrati sve u prvobitno stanje, diže glavu ka nebu i glasno riknu: “ Učitelju, padoše ti sva deca na ispitu!”. Tada se sa najslađim osmehom okrenu novopridošlim posetiocima.

Valentina Petrović