Dokolica nestašnog vraga

Mutno jesenje popodne, kiša ni da padne, ni da ne padne. Bi vragu dosadno a imao je i malu pauzu do sledećeg sastanka pa odluči da se malo zabavi. Okrete se kao šilo nekoliko puta, frknu zelene sline, teatralno prosu sedefasti prah po ljudima i okači im krila. Noge im je zakržljao tek da mogu da puze kao leteći crvi.

Najobesniji od ljudi odmah zalepršaše krilima i poleteše visoko u nebo, kljucajući se besomučno medju sobom ne bi li našli sto bolje i što bliže mesto do Boga. Ali, putešestvije im se veoma brzo neslavno završi, te sprženi od Sunca padoše na zemlju. Neki drugi, lukaviji i podmukli ponesoše sa sobom male sekire i dugačke  noževe. Onako otežali u zanosu borili su se sa orlovima, pelikanima i sokolima. Mnogo mesa i perja pade na zemlju, na trpezu divljim životinjama koje se silno nagojiše i postadoše lenje. Čak i nezasiti krokodili se prejedoše pa se malo na počinak i spruzili. Pobiše oni ljudi sa oružjem sve ptice i životinje koje su živele po visokim a i niskim krošnjama drveća, i u stenama. Na zemlji očupaveli vinogradi i njive, bujna trava bogato prekrila livade, a korov zavladao i preovladao nad svim onim što je nekad bilo ljudsko. Vrag se slatko i nezasito kikotao.

Onda čovek sa krilima udari i na vodu. Istrebio je sve što se nad vodom pomaljalo, sve losose, rakove i žabe. Ali, avaj…ne bi čoveku ni to dovoljno, alavost se lila kilometrima vena pa počese i međusobno da se koškaju i ubijaju oko prevlasti u olinjalom vazduhu. Opet mnogo mesa, perja i kostiju pade divljim, već predebelim životinjama, ali i domaćim koje su bivale sve divlje i divlje. Malo preostalih osakaćenih ljudi bez puta i mesta u prostoru i dimenzijama, krvlju natopljenih krila sa sakriše po mračnim špiljama, oslepeše i polako postadoše samo bledo sećanje u glavama predebelih zivotinja koje su samo na žderanje mislile.

Zavlada mir na Zemlji, zelenilo se ispomeša sa šarenilom, plavetnost sa bistrinom, čistoća sa belinom, divlje životinje u gostima kod domaćih se opet prejedoše pa polegle da preživaju.

Samozadovoljno iskezi vrag svemoćna usta, pogladi dugacke kandze, vrati sve u prvobitno stanje, diže glavu ka nebu i glasno riknu: “ Učitelju, padoše ti sva deca na ispitu!”. Tada se sa najslađim osmehom okrenu novopridošlim posetiocima.

Valentina Petrović