Mutno jesenje popodne, kiša ni da
padne, ni da ne padne. Bi vragu dosadno a imao je i malu pauzu do sledećeg
sastanka pa odluči da se malo zabavi. Okrete se kao šilo nekoliko puta, frknu
zelene sline, teatralno prosu sedefasti prah po ljudima i okači im krila. Noge
im je zakržljao tek da mogu da puze kao leteći crvi.
Najobesniji od ljudi odmah
zalepršaše krilima i poleteše visoko u nebo, kljucajući se besomučno medju
sobom ne bi li našli sto bolje i što bliže mesto do Boga. Ali, putešestvije im
se veoma brzo neslavno završi, te sprženi od Sunca padoše na zemlju. Neki
drugi, lukaviji i podmukli ponesoše sa sobom male sekire i dugačke
noževe. Onako otežali u zanosu borili su se sa orlovima, pelikanima i sokolima.
Mnogo mesa i perja pade na zemlju, na trpezu divljim životinjama koje se silno
nagojiše i postadoše lenje. Čak i nezasiti krokodili se prejedoše pa se malo na
počinak i
spruzili.
Pobiše oni ljudi sa oružjem sve ptice i životinje koje su živele po visokim a i
niskim krošnjama drveća, i u stenama. Na zemlji očupaveli vinogradi i njive,
bujna trava bogato prekrila livade, a korov zavladao i preovladao nad svim onim
što je nekad bilo ljudsko. Vrag se slatko i nezasito kikotao.
Onda čovek sa krilima udari i na
vodu. Istrebio je sve što se nad vodom pomaljalo, sve losose, rakove i žabe.
Ali, avaj…ne bi čoveku ni to dovoljno, alavost se lila kilometrima vena pa počese
i međusobno da se koškaju i ubijaju oko prevlasti u olinjalom vazduhu. Opet
mnogo mesa, perja i kostiju pade divljim, već predebelim životinjama, ali i
domaćim koje su bivale sve divlje i divlje. Malo preostalih osakaćenih ljudi
bez puta i mesta u prostoru i dimenzijama, krvlju natopljenih krila sa sakriše
po mračnim špiljama, oslepeše i polako postadoše samo bledo sećanje u glavama
predebelih zivotinja koje su samo na žderanje mislile.
Zavlada mir na Zemlji, zelenilo
se ispomeša sa šarenilom, plavetnost sa bistrinom, čistoća sa belinom, divlje
životinje u gostima kod domaćih se opet prejedoše pa polegle da preživaju.
Samozadovoljno iskezi vrag
svemoćna usta, pogladi dugacke kandze, vrati sve u prvobitno stanje, diže glavu
ka nebu i glasno riknu: “ Učitelju, padoše ti sva deca na ispitu!”. Tada se sa
najslađim osmehom okrenu novopridošlim posetiocima.
Valentina Petrović
