Нит' се шије, нит' се пара

    

     Одисеј већ годинама гања курве по мореузима, шатро дипломатија и међународне интеграције, у раскошном друштву Мадам Тисо, приватне конкубине овог успешног итачког бизнисмена.  По својим освајачким подухватима Одисеј се прочуо широм света. Са разних страна стизале су најпримамљивије понуде, о којима је као сецикеса на почетку каријере могао само да сања. Најзад, позваше га у Спарту да младу супругу импотентног грчког краља затрудни без обавезе. Надајући се испуњењу услова који су у уговору обећавали бенефицирани радни стаж, а потајно и вредносној хартији са назнаком ''бланко'', Одисеј похита Менелајевој палати.

     У добром гласу Одисеј толико уживаше, да од његовог поноса Лепа Јелена не могаше доћи до речи. Ослади се и њој у међувремену свакодневно оргијање с Одисејем. ''Дај шта даш... Боље и овај трбоња, него млохави Менелај''. Пуна уста хвале, младој госпи и бединеркама. Понос Одисеју из дана у дан све више бујаше, па помисли да је куроња par excellence. У својој охолости Одисеј се толико уздигао, те богови одлучише да га казне. Зевс нареди ађутантима да ударе Одисеја по сред поноса и пронесу глас о итачком оргијању у његовом одсуству.

      За то време, Одисејеве дворе збиља начеше међустраначка превирања. Оста Итака на нејачким плећима вјерне љубе Пенелопе. Стигоше напослетку и до ње гласине о Одисејевим дипломатским односима са спартанском краљицом, а доби и писмо да старом свекру самртни покров спрема ако мужа у верности није чекала, јер он очи за ту срамоту нема, а мужу ће лик угледати кад извезе покров златним нитима на бордо кадифи.

     Једног јутра, Пенелопу засврбе маца. Дуго се двоумећи, ипак одлучи да у верности чека Одисеја. ''Туђа рука свраб не чеше'', помисли и погледавши у Телемаха, сама почеша мацу.

     Разгневи се Зевс што Одисеј прође некажњено, па посла ађутанте да пачијим пером заголицају Пенелопину жељу. Не могавши да издржи свраб, Пенелопа се стаде чешати. Авај, залуд, не помаже! Кад увиди да јој спаса нема, Пенелопа позва Пизандара да почеше мацу. Исте ноћи, златом поче вести покров и посла по слуги глас Одисеју да се врати за стотину и осам дана када сврши вез.

     Чешаше се тако Пенелопа стотину и седам дана. Кад освану стотину и осми дан, стиже глас од Одисеја да се враћа на Итаку ако је са везом свршила. На то му Пенелопа отпоздрави: ''Слабо, драги, напредује... Нит' се шије, нит' се пара!''.

Мирјана фрау Коларски

 

Орал

  

Уметност језичарења

          Да је лако, није! Умешан свакако треба бити. Поготово када је језик у питању. Палаца ко стигне, али, хеј, мој дилбере...! Виђала сам многе. Најчешће збрзају, трч' лево, трч' десно, држ'- не дај, горе - доле, одмах пређу на главну тачку, до завршнице ни на пола пута нису, упљују се од труда и то је то. Даље, маратонци - почасно!

       Да је лако, није! Лати се посла свака шуша, исуче језичину, па ожежи. Али с језиком треба умети! Заправо, у бити језичарења је склад између покрета, динамике, акустике и влажности, која је пресудна. Сувих уста, дакако, не почињати. Уметност рада језиком, као и свака уметност, у служби је духа и, као таква, пресудно може да утиче на расположење. Идеал представља тренутак када је тај утицај обостран, дакле, када су задовољене потребе, захтеви и циљеви обе стране, и онога који језиком барата, и оног који тај рад непосредно доживљава. Повратна информација креће се на скученој путањи која та два субјекта повезује. Присност, која неодложно води угрожавању персоналног простора, не конотира се априори као агресивност у наступу, мада, маневри овог карактера покажу се неретко као најуспелији пут до коначног испуњења потреба, захтева и циљева, када је језик у питању. Дакле, кад се ради језиком, став, то јест положај тела је произвољан. Ипак, уметност језика не сме у потпуности бити препуштена случају. Да је тако, све би ишло глатко. Овако, умешност се стиче временом, долази спонтано, ствар је искуства и зато је потребно, како се то у народу каже, погурати, прецизније, подмазати. Кад је подмазано, лакше клизи. Језик је то...тако кажу...

       Кад овлажи грло, следи почетак. Запамти, никада не срљати in medias res, или, како то језички гениј преводи – у средиште Ствари! Најпре добро опипати терен, лагано, изокола, сваку увалу, свако бравуру. Има их разних, не трпе сви језик подједнако! У том срдачном испитивању терена, субјекат наспрам тебе лагано ће се сасвим отворити. Али, пази, још увек није сасвим слаб, још увек мотри помно, колико год ти одмерено палацао. Кључна ствар је посредством језика измамити поверење. Постоји неколико начина, мада тај списак никада није коначан и варира од индивидуе до особе, од лингуса до језика. Најсигурнији начин је ставити до знања да журби места нема, дакле, најпре лагано, сасвим лагано кружним луком око средишта Ствари. Колико то простор дозвољава, није на одмет ни усклађена гестикулација рукама. Што се динамике тиче, ни ту не треба претеривати, али, пак, ни одвећ уштогљеним се показати. Искуство је сигуран пут до потпуног и засигурно успешног задовољења језиком, али, ко га нема, нека се у међувремену придржава патентираног, и самим тим добро провереног, маневра: наизменично мимоилажење средишта Ствари, а затим и ручна гестикулација! Комбинација вертикалних покрета рукама и лингвално кружење поуздан је начин за задобијање поверења и потпуно отварање. Тренутак великог отварања почесто је праћен акустичким амплитудама приметним у гласу субјекта наспрам нас. Но, ни у ком случају ту појаву не треба спутавати. Она је прави показатељ да је дошао тренутак да се језиком можемо дотаћи средишта Ствари. Упутно је то чинити у неколико наврата, никако одједном. Дакле, и даље кружећи око средишта Ствари одржавамо насталу атмосферу и повремено се лагано дотичемо поменутог средишта. Најпре у одмереним временским размацима, а потом све чешће, док сама Ствар не постане и средиштем наше пажње. Овај тренутак максимално се користи, јер води коначном задовољењу потреба, захтева и цињева субјекта наспрам нас, као крунском доказу умешности баратања језиком.

       Поменути субјекат вероватно је баш у том тренутку најслабији и није згорег ситуацију тада искористити на најбољи начин, подвлачим, овде су сваком одрешене руке, у сваком, па и буквалном значењу, те је доминација и манипулација овде једнако импровизација. То је математички прецизна једначина у чију је тачност беспредметно сумњати. Средиште, а и сама Ствар активни су ту до тачке која изазива пулсацију, Стварно подрхтавање и језичку дисторзију, а самим тим долазимо и до лингвалне надмоћи која у свом крајњем домету никад не мимоиђе врхунац. Добар оратор то зна!

Мирјана фрау Коларски

Zvezdice umesto naslova, dakle

*** 

          Trebalo mi je otprilike tri nedelje, nepunih dvadeset dana, dakle tačno četristo sedamdeset i šest časova da se nateram, krenem i konačno stignem.

Na ulazu u Vavilon, Klub ljubitelja dobrovoljnog vraćanja knjiga fondovima biblioteka stadoh u kaku. Izvinite, izvinite, navalila je ljubazna kucovlasnica. Dešava se, iskezih se skoro iskreno. Pa, dobro, šta sad, ukakano pseto, viđa se. Dobro je dok kucovlasnici ne kakaju po ulici. Produžih do pulta za prijem novih članova. Dođoh, stadoh i pričekah da se dobardanim sa službenim licem kako bih objasnila zbog čega sam tu. Protokol je neočekivano glatko napredovao. Donekle. Tačnije, ''nekle'' spoticanja usledilo je nakon visokorezonantnog tona koji se začuo nakon ubeležavanja najličnijih mi podataka u kompjutersku bazu. A vi ste Kolajna Miraklovski, iznenada me počasti službenik saznanjem da je već negde čuo za mene. Znate, ja zaista poštujem Vaš lik i telo, ali – propisi su propisi. Molim Vas, pođite sa mnom u kancelariju.

Začudio me je Vaš aplikacioni mejl, pređosmo odjednom na zvanični visinski raskorak i precizan vokabular. Pretpostavljam, odgovorih najformalnije što što umem. Ne, ne pretpostavljate! Vi mislite da me je začudila Vaša molba da Vas primimo s obzirom na to da ne poštujete rokove povratka knjiga fondovima Biblioteke. Ali – varate se! U Vašem slučaju začudila me je činjenica da u osnovnoj školi nikada niste preskočili kozlić! Neverovatno, zbilja! Mada, ne čudnije od toga da ne konzumirate karfiol! Koliko sam upoznat, a verujte da sam odlično obavešten, Vi koristite kablovski internet... A selotejp nikada ne zavrćete na kraju, već uvek grebuckate po koturu kad tražite početak! Začudo, u jednom se slažemo: i sam uvek oližem poklopac na čaši od jogurta. Mada, nemojte misliti da ćemo Vas zbog toga drugačije tretitari. Tretirati? Ali kakve veze imaju svi ti podaci s mojim članstvom u Klubu ljubitelja dobrovoljnog vraćanja knjiga fondovima biblioteka? I odakle Vam sve te informacije o meni? Pročitao sam u Vašoj Knjizi. U mojoj knjizi? Pobogu, ja takvu knjigu nikada nisam  napisala. Varate se, gospođice Miraklovski, ja sam sve već pročitao. Gospodine, podsećam Vas, ja nisam autor te knjige. Ne budite drski, gospođice Miraklovski, razgoračenih sivoplavih očiju opomenu me službeno lice, bacajući pred mene kožno ukoričen materijal, odokativno od preko dve hiljade strana, s jasno signiranim naslovom: Sve je napisano. Evo, ovo je Vaša Knjiga, Vaš Slučaj. Izvolite, pogledajte, tu sve piše. Zaveden je svaki faktor koji smatramo odlučujućim u Vašem slučaju. Da preciziram, ovde je ubeležen svaki detalj koji Vas određuje nepodobnim članom u Klubu ljubitelja dobrovoljnog vraćanja knjiga fondovima biblioteka. Dozvolite da Vas podsetim... Evo, na primer, već na strani osamdeset i četiri podvlačite da kod stomatologa odlazite i preventive radi, a potom, sasvim kontradiktorno, nastavljate o tome da se češete tek kada Vas zasvrbi. Suludo, moram priznati... Rizikujete, baš kao i kada, samo malo, da vidim...aha, evo ga! Na strani sto trideset osam pišete da kroz tunel vozite noseći sunčane naočare. Nepažljiv čitalac bi pomislio da ste adrenalinski zavisnik, ali razuveravate ga u poglavlju o snovima gde se budite smrtno uplašeni nakon sna u kom ste zakoračili u bezdan i padali čitave tri sekunde. Shvatate li sada zbog čega je Vaš zahtev, u najmanju ruku, svejedno levu ili desnu, iluzoran? Ne, ne shvatam. Oprostite, ali ne shvatam. Ne shvatate?! A to što upravo sada pomišljate kako bi se cela ova Stvar mogla rešiti prirodnim putem, naturalno, da tako kažem?! Dopisaću to na hiljadu devetsto devedeset osmu starnicu, taman je ostalo mesta za jedan pasus između Vašeg letnjeg horoskopa i popisa knjiga na koje ste dobili popust prošlog meseca. Znate, najiskrenije poštujem Vašu odanost Horaciju, ali ja sam dijabetičar. Slatko mi je najstrože zabranjeno. Vi sada začuđeno ćutite, baš kao kada niste imali komentar o vremenskoj prognozi. Ne brinite, ovde sve piše, sve je napisano u Vašoj Knjizi. Mnogo ste mi olakšali ovom Vašom Knjigom, verujte...

***

Događaj iz Kluba ljubitelja dobrovoljnog vraćanja knjiga fondovima biblioteka ne remeti starnice mog Slučaja i niko nikada neće moći da mi za zlo uzme da je već o tome čitao. Šta zna jedna knjiga šta je bestseler...

Mirjana Kolarski

Љубав је пак'о, па сам зато плак'о

          Док је она хранила козе и тепала им: Милице-Српкињо, Љубице, Ева, Евстахија, Исидора, Анабела, Весна, Анице, Мир-Јам... он је отишао без речи о томе да иде само по цигарета пар (...задрж'о се дуго, можда свратио у бар). На догађаје који следе ништа слутило није, а поготово не тек пробана сарма уочи најлуђе ноћи. Да враг није однео шалу, знала би Vendy, мултимедијална огласна табла сеоског раскршћа, куд се те вечери Јова запутио. А почињали су снегови, зиме и празници... Ево, већ је Божић, а њега још нема! Штефкани од Јове ни трага у времену, ни гласа јавности...

         Насртаји на њен живот почели су не задуго потом. ''Продај све и уживај'', ''Пријави се ријалити шоу!'', ''Играј Бинго!'', ''Та, удај се, слатка, немој да по селу траг за тобом иде - кад год прднеш, рећиће да си се усрала!''. Кад мачка не гледа, млеко покипи – тако је и Штефкана решила да пронађе Ствар коју ће моћи и у руке да узме. Што да ме бије малер, резоновала је премудро, па да се кајем после што нисам, а шанси је било. ''Дупла шанса – ренесанса'', греб-греб срећка у ситничарници ''Код срећне руке'', једна гратис ако узмеш три, шамар који седа сваком. Ко је срећан, тог хоће и у клозету, па је тако Штефкана огребала таман за поштене односе с јавношћу. Захваљујући скандалозној Ани Карењиној, пи ар магу, Штефкине су мезимице из стада брзином светлости од ''жилавих домаћих'' оденуле ласкави епитет ''лаконогих'' алпских коза. ''Збогом дупе, ја одох на уста'' – парола за сналажљиве, мајка сваког успешног бизниса.

          Сто година самоће и стотину и двадесет дана Содоме Штефкану су учинили млађом за двеста хиљада евра по средњем курсу. Једино јој је име одавало мирис година по нафталину. Рогобатно ''Штеф'' заувек је остало у претходном пасусу. Кана, Кана Лингус.[1] Свеже осунчана у Брестовачкој бањи, Кана Лингус појавила се у родном селу у пратњи Ане Карењине, сапутнице ''во вјеки вјеков'', ненадано, као рани мраз, тек да цркну душмани. Та незнана лепотица нестала је још исте ноћи. Родни крај још је памти као добротворку која је локални фудбалски клуб ''Фелацијо'' великодушно даривала синтетичким дресовима и беџевима од нерђајућег алуминијума, са којих је насмејан Јовин лик генерацијама красио знојава прса момчади.

Мирјана Коларски

---

[1] Cana Lingus, инострани спелиг, преузет из анала Франачког краљевства, издавача шведког пасоша главној јунакињи