VANREDNA VEST!

(klikni na sliku!)

Vladislav Jerkov

Bucko

Od sviju sela u Vojvodini koja se čak ni ne razlikuju među sobom po izgledu, jedno je po svemu neobično. Ne zato što se nalazi na Fruškoj gori pa je zateturano reljefom te se nakrenulo ko kakav pijanac, već zbog jednog slučaja iz kuće Pere Šijačkog. Pera je bio čovek već u godinama, zvali su ga još i Pera Truta zato što je oduvek bio gojazan i nespretan, a kako su se godine gomilale tako se gomilala i njegova težina. On je bio samac, živeo je blizu centra sela u kući koju je nasledio od roditelja, dvorište mu je izgledalo kao veliko guvno jer je porušio tarabu koja je odvajala drugi deo avlije te je sada živina milila po celom dvorištu. „Miš kesu da slomi“ govorio je komšiluk kada bi spominjali Trutino dvorište. Na kapiji su šarke zarđale još pre nekoliko godina od kada mu je otac umro, pa ih on ni ne otvara, zato što traktor ne isteruje jer je zemlju dao u arendu. Stakla na kapiji su mu izbila deca koja igraju lopte svakog poslepodneva ispred njegove kuće, ali on ne mari i onako nikakve koristi od ukrasa na poluisruleloj kapiji nije imao. A za onu tarabu koja je delila avliju na dva dela nije izvesno da li se srušila sama od sebe ili je on porušio da ne bi morao vrata da otvara svaki dan kada odlazi da nahrani stoku. Odmah pri ulasku u dvorište sa desne strane uz kuću na kojoj je otpala fasada stajao je astal pod čardaklijom i tu je Pera Truta provodio svoje dane ispijajući pivo i prežderavajući se od mesine. Voleo je da kuva, te je svaki dan spremao sebi jela po dva puta jer drugog posla nije ni imao. Nije izlazio po kafanama da se druži sa svetom niti mu je iko dolazio u kuću osim za svinjokolj i slavu, izuzev Steve Purića zvanog Suvi. Steva bi se svakoga dana posle pet zadesio u Trutinoj kući, preko zime su sedeli u kujni i kartali se, a leti ispod čardaklije. Steva je bio Trutin školski drug, jedini drug uopšte obzirom da je Pera vodio takav osobenjački život da ga niko osim flaše piva nije mnogo zanimao. Steva Suvi, visok ispijen čovek, radio je u seoskoj pošti kao kurir već godinama, svu zemlju je rasprodao i oženio se lepom bogatom devojkom iz susednog sela koja mu je rodila dvoje dece. Steva je bio dobar čovek, uvek je na glavi nosio šešir koji bi skidao pred prolaznicima dok se vraćao sa posla ili kada je odlazio u trgovinu. Pričalo se po selu da mu je žena prava rospija te on mora da obavlja sve što mu kaže, dok ona radi u gradu i katkad dolazi kasno kući. Zato on odlazi svakoga dana posle posla kod svog prijatelja Pere Trute, naravno nakon što skuva ručak deci u poradi sve po kući što se mora. On i Truta su razgovarali o politici, seljačkoj logistici i ženama, a pokatkad kada bi se zapili o životu i smrti.

Jednog jesenjeg dana dok je grožđe mirisalo još od kapije u Trutinom dvorištu, a sunce se pomaljalo prema zapadu bacajući duge senke po zarđalom plugu obraslom u korov, teško su zaškripala nepodmazana vrata kapije. Pognute glave sav utučen dovukao se do astala Steva Suvi i spustio se na stolicu ne skidavši šešir.„Ta Stevane, jesi dobro?“, rekao je Truta sav u čudu. A Stevan podigavši sporo ruku skide šešir i duboko uzdahnu: „Bio sam kod lekara. Rekli su mi da imam rak želuca, to je od nervoze moj Truta“, klimao je glavom kao da želi da potvrdi svoju beznadežnu situaciju koja je morala da kulminira u jednom trenutku u nešto ovakvo. Onda je pridigao prst kao da će nešto veoma važno da izusti i tako mahnuo rukom nekoliko puta: „Ali ima leka!“. Truta je samo sedeo u iščekivanju i neizvesnosti posmatrajući svog prijatelja. Nastavio je Steva: „Kaže doktor, da bi mi pomogli čvarci od kera.“ Tada po prvi put pogleda Trutu koji se nekako skupio onako ogroman na stolici prekštenih ruku, a u tom pogledu se moglo prepoznati čuđenje i blagost otkrovenja, neverovatno rešenje koje se ne može razumeti ali u koje imamo poverenje. „Od kera?“, ponovi Truta da bude siguran da je dobro čuo. „Da, da moj Truta. Čvarci od psa. Vidiš ti šta ti je medecina... Čvarci od psa!“, govorio je Steva. U tom trenutku Truta ustade prošeta se onako kao muva bez glave i priđe svom prijatelju: „Ako je dotle došlo, evo ja ću ti pomoći. Zaklaćemo Bucka. Šta... Jebeš pseto, uzeću drugo, ionako eno ga na kraju bašte vezanog, zaboravim nekad da mu dam da jede po ceo dan, samo jedna obaveza manje, jel tako... Ajde!“. „Hvala ti prijatelju. Već ne znam šta bi radio. Mislio sam da odem da kupim nekog psa, ali prodaju samo kučiće, a u selu nema više ni onih lutalica sve pokupili šinteri onomad...“, baci se Truti u zagrljaj i gotovo kroz suze nastavi: „Hvala ti prijatelju.“. „Ajde, ajde“, tešio ga je Truta: „Samo ne znam ko će da ga zakolje?“.

Bucko je bio žuta kuja od tri godine, ženka, ali kada mu je komšinica Marta donela, Trutu nije zanimalo da pogleda kojeg je pola štene, a kao i svako kuče od par meseci bilo je okruglasto pa mu dade ime Bucko. Pošto ni Steva ni Truta nisu imali hrabrosti da zakolju Bucka, morali su da pozovu Luku koji je bio majstor za klanje svinja. Luka je bio sitan čovek uvek zagrnut sakoom kada ide na raskršće ili u kafanu, imao je neke surovosti u sitnim plavim očima ispod kojih su se otegli alkoholičarski podočnjaci, a sedi brkovi su mu požuteli od cigarete koju nije vadio iz usta. Kada je stao sa dugačkim oštrim nožem ispred Bucka koji je podvio rep i tužno ga pogledao osetivši da mu se smrt približava, surovost u Lukinom pogledu se preobrati u sažaljenje. „Jebi ga Truta... Ne mogu ja ovo. Nađi nekog drugog.“. Na kraju je Truta jedne večeri kada je ostao sam u polu bunilu posle ispijene gajbe piva uzeo sekiru i u ime svog jedinog prijatelja izvukao jadnog psa iz bureta u kojem je spavao rascepivši mu glavu.

   Subotnje jutro osvanulo je sa spremnom oranijom za topljenje čvaraka, Truta i Steva sekli su na stolu Bucka kao da spremaju veliku gozbu. Čvarci su mirisali sve do ulice tako da su prolaznici iz komšiluka morali da svrate da vide šta se to tako lepo sprema u Trutinom dvorištu. Neki su znali da su to pseću čvarci jer se stvar već pročula, neki nisu, a neki su se samo pravili da ne znaju, ali svi su morali da probaju jer taj miris koji se širio nikada niko iz sela nije osetio. Mesnati topli smeđi čvarci su nestajali iz vangle, proždirali su ih svi sa lebom u razgovoru o tome kako nisu Kinezi ludi kad jedu pse. Koliko bi pasa trebalo da bude topljeno u čvarke da bi Steva ozdravio ostaje nejasno pitanje, kao ni to da li se doktor samo neukusno našalio sa svojim pacijentom, svakako nije mu mnogo pomogao Bucko. Nakon pet meseci završio je u bolnici, a posle nekoliko nedelja i umro. Truta je sada sedeo sam pod čardaklijom ispijajući pivo i posmatrajući kokoške i ćurke u svom zapuštenom dvorištu. Niko mu više nije svraćao, novog psa nije nabavio, niti je želeo. Ovaj događaj se prepričavao po selu godinama i danas se prepričava,i to ne samo u ovome selu. Kruže i razni tračevi kako su to bila dva halapljiva čoveka koja su ubila psa da bi probali njegovo meso. Priča se i kako ima jedan čovek u nekom selu u Vojvodini koji gaji pse da bi ih kasnije žive kuvao, čak se priča da je to ustvari jedna porodica Kineza koja drži jedan od onih budika, a noću kuvaju pse i mačke. U početku su seljaci zazirali od kineskih radnji ali kako je vreme odmicalo stvar je sve više dobijala na sprdnji. Svakako ima to jedno selo koje se razlikuje od ostalih, ali ne po izgledu već po strašnim pričama koje su se tamo desile, ali niko ne zna gde se to selo nalazi.

Nenad Lančuški

Toples sendvič

Toples sendvič, ili negde još i senvić, je popularno narodno jelo koje dominira u istočnim delovima Jevrope, zapadnim delovima Azije, tužnim delovima Južne Amerike i severnim delovima Crnog pretežnom unproforskog kontinenta. Volu ga stari i mladi, a nije poznato kada je tačno napravljen prvi.

          Smatrao se poslasticom pre početka industrijske revolucije, pre početka buržoaske revolucije i za vreme oktobarske revolucije. Gubi povlašćen status nakon pronalaska velikih naftnih polja, te pojeftinjenjem svinjetine, kravetine, paščetine, te jednom rečju svega što se traktorom ovajdilo. Takođe na njegovu popularnost uticao je i sve veći izlov plovećih sisara koje ljudi širom sveta mešaju sa ribama, te ribama, kod plavookih i plavokosih žitelja Jevrope i kosookih žitelja Zemlje izlazećeg sunca. Postoje, doduše, neke naznake da bi, kako kod mladih milenijalaca, tako i kod kompromitovanih penzio-primalaca mogao sa talasima budžetske štednje da ponovo postane ne samo aktuelan, već i omiljen.

          Toples sendvič se ne sastoji od sledećih sastojaka: salame, sira, kobasice, šunke, margarina, paradajza, krastavaca, kečapa, majoneza (...); već se u njega, po starim receptima, stavlja brašno, kvasac, voda i so, a ukoliko želite možete po sopstvenom ukusu dodati emulgatora ili veštačkih boja. Valjano pečen, pod uglom sečen i minuciozno sastavljen - spreman je za jelo!

          Takvom sendviču bi pozavideo i Erl od Sendviča i Kralj od Srbije. Zgodan je za nemasne, a i za plodne i neplodne dane, tako da je podoban i za prehranu veguna i ostalih mesomrzaca i biljkofila. 

Argus Brandin

Sveži burek sa jogurtom!

Ustala je, bilo je divno prolećno jutro. Popila je kafu sa sve šećerom. Ubrzo potom, izljubila je kera, mačku, papagaja, kišnu glistu, babu, dedu, komšinicu Stanu, komšija Simu, a zatim mamu i tatu. To je bio njen dan, padala je sa stepeništa od veselja, spoticala se o vlastite noge, skakala u vis i lupala glavom o plafon. Izbila je, usled padova i udaraca, dva zuba, najela se zelenih paradajza, zatim se bulimično izbljuvala. Onda je svima saopštila srećnu vest!

Otac je zbunjeno vezivao brkove u čvor, a majka je vriskala od sreće. Odvela je u kuhinju, i rekla da svaka žena mora da nauči da skuva kafu, pasulj i ispeče palačinke. Njih dve se zatvaraju u kuhinju, gde provode po nekoliko sati, dok ona nije naučila da skuva savršenu kafu sa ukusom zemlje, dok nije naučila da skuva pasulj sa barenim pepeljarama, dok nije ispekla palačinke filovane jarećim belim bubrezima. „E, sad si prava žena“, reče joj majka i nabere joj maslačka, deteline i lucerke. Običaj je da mlado devojče izede ove travke, kako bi stupilo u ženski svet, kako bi prošlo inicijaciju i bilo prihvaćeno. Ako devojka pak ne uspe, mora se ritualno okupati u sirćetu, napuniti usta belim lukom, i da nosi specijalne tampone od koprive nedelju dana. Tek posle toga treba ponoviti postupak jedenja travki.

„Naša malecka je uspela!“ – viče ponosni otac. Otac joj potom ritualno maže kosu marmeladom od kajsija, što simboliše želju za mladošću i vitalnošću, a dobro je i umesto balzama za kosu. Majka donosi poseban stezač za tur, koji je koristila ona, pre nje i njena majka, i njene majke majka itd. U ovu spravu se namesti tur, pa se zatežu točkići do željenog guznog obima. Nosi se oko mesec dana. Takođe, majka joj polaže obloge od balege na grudi, jer oni poboljšavaju rast tek napupelih devojačkih trešnjica. 

Sa svojim drugaricama, na plaži, ona je sada drugačije gledala dečake koji se šetaju pored njih. Oni prolaze i bacaju joj pesak u lice, a ona se smeje hahaha hehehe, ko luda na brašno. Šalje im poljupce, jer oni obraćaju pažnju na nju, nije to mala stvar zavodljivo namigivati svim tim dečacima. Jedan od njih joj bere svoj pazušni busen i pruža u ruku. Ona se stidljivo smeška. „Hvala ti, ovo je tako lepo i pažljivo od tebe“, reče ona i samo što ne zaplače.

Svoj prvi krvavi uložak ispresovala je i stavila u herbarijum. Radosno se hvalila u razredu. Razred je zapevao u njenu čast, po horski. Kao kad je rođendan, počastila ih je ručno pravljenim grudvama od šećera. Učiteljica je pogledala njen herbarijum, na šta se devojčica vrlo rastužila. Naime, nije ni primetila razliku. Za učiteljicu je njen prvi krvavi uložak bio neka egzotična biljka. „Koja je ovo vrsta? A gde si je našla? Jel to endemski relikt?“ Devojčica se rasplakala.  Bilo joj je tako teško! Njene suze su sijale kao nikad pre, i salinitet suza je bio drugačiji. Nekakvo okeansko osećanje ju je preplavilo, u kojem je okeanski plakala a njene su suze natapale mora, širile poplave, plavile sve obale.

tekst: Nikola Oravec  ilustracija: Aljoša Tomić

Sveži burek sa jogurtom!

          Ova zemlja nema hleba, ni mleka, ni pelena! Naši resursi skroz su presušili. Unazad nekoliko godina bilo je vanrednih situacija – padale su turšijske kiše, što nije pogodovalo hlebnim i mlečnim kulturama, tropska klima. Rasade pelena napao je parazitski insekt zelenbaba, koji je potpuno uništio sav prinos pelena za ovu godinu. Naša zemlja ima nezapamćeni gubitak, koji će se teško nadoknaditi!

-         Ova godina je jako teška, kaže hleboprivrednik Zagor Kiš, usled turšijskih padavina uništeni su hektari danskog peciva, bageta, bavarskih pereca, belog i integralnog hleba. Stabla su skroz sasušena. Teško da ću bilo čime moći da nadoknadim gubitak. Moraću da se vratim kod majke u grad. Došao sam iz grada u selo, jer jedino sam tako mogao da se zaposlim i podignem porodicu, ovde na selu je razvijenija infrastruktura.

Ništa bolje nisu prošle ni plantaže mleka. Usled visokih temperatura, mleko koje je tek proklijalo i počelo da raste, brzo je uskisnulo i usirilo se. Mlekoradnici ništa nisu mogli da učine, a država je obećala da će vrednosnim kučinama i evropskim trunjem isplatiti samo pola duga mlekoradnika za proizvodnju.

-         Eto, nikako nam ne ide na ruku, veli razočarani mlekoradnik Franja Runolist, selo počinje da propada, ja sam prinuđen da se vratim u grad. Tamo mogu preko veze da se zaposlim kao berač pazušnih busenova, nije loša plata, a biću i prijavljen za socijalno i zdravsteno. Šta ćete, čovek se mora snaći, ko što naš narod kaže: „Svako dupe svoje gaće nađe“.

I, šta reći za gomilu plastenika pelena koji se širom zemlje uništavaju i spaljuju...sve zbog pošasti zelenbabe, insekta koji se još kao larva ugnezdi u peleni. Kad biljka tek počinje da otvara cvasti u kojoj je štetočina, čitava pelena već je skroz opoganjena od strane larve. Osim što se hrani mladom pelenom, zelenbaba bez pardona vrši nuždu zelenog sadržaja u nju, te je ista potpuno beskorisna kad izraste. Čitava proizvodnja pelena je propala, moraćemo da ih uvozimo iz Evropskog pašaluka.

-         Pokušali smo štetočine da prskamo baby puderom za osetljivu kožu, nije vredelo, suviše su se namnožile, tako da ovaj pesticid nije delovao, žali se pelenar Mile Skočihop. Sve što je bilo u našoj moći pokušali smo. Ne znam šta sad da radim, dužan sam do grla. Neki su mi čak predlagali da izgradim farmu zelenih algi. Čini mi se da ću prihvatiti taj savet. Kad bude bila ekspedicija na Mars 2025. NASA će uvoziti zelene alge da proizvode kiseonik na Marsu, te će se uvećati potražnja za zelenim algama na tržištu. Neverovatna prilika da se zaradi, koju treba iskoristiti. Tu bi i država mogla da učestvuje, sa kreditima od kučine, da pomogne uzgoj zelenih algi, koje bismo uvezli sa Nove Gvineje, ovde ih uzgajali, prepakivali u Bugarskoj, a zatim transportovali u SAD i Jevropu. Nadam se da će zvaničnici reagovati i imati sluha za nove ideje i poduhvate.

tekst: Nikola Oravec   ilustracija: Aljoša Tomić