Bucko

Od sviju sela u Vojvodini koja se čak ni ne razlikuju među sobom po izgledu, jedno je po svemu neobično. Ne zato što se nalazi na Fruškoj gori pa je zateturano reljefom te se nakrenulo ko kakav pijanac, već zbog jednog slučaja iz kuće Pere Šijačkog. Pera je bio čovek već u godinama, zvali su ga još i Pera Truta zato što je oduvek bio gojazan i nespretan, a kako su se godine gomilale tako se gomilala i njegova težina. On je bio samac, živeo je blizu centra sela u kući koju je nasledio od roditelja, dvorište mu je izgledalo kao veliko guvno jer je porušio tarabu koja je odvajala drugi deo avlije te je sada živina milila po celom dvorištu. „Miš kesu da slomi“ govorio je komšiluk kada bi spominjali Trutino dvorište. Na kapiji su šarke zarđale još pre nekoliko godina od kada mu je otac umro, pa ih on ni ne otvara, zato što traktor ne isteruje jer je zemlju dao u arendu. Stakla na kapiji su mu izbila deca koja igraju lopte svakog poslepodneva ispred njegove kuće, ali on ne mari i onako nikakve koristi od ukrasa na poluisruleloj kapiji nije imao. A za onu tarabu koja je delila avliju na dva dela nije izvesno da li se srušila sama od sebe ili je on porušio da ne bi morao vrata da otvara svaki dan kada odlazi da nahrani stoku. Odmah pri ulasku u dvorište sa desne strane uz kuću na kojoj je otpala fasada stajao je astal pod čardaklijom i tu je Pera Truta provodio svoje dane ispijajući pivo i prežderavajući se od mesine. Voleo je da kuva, te je svaki dan spremao sebi jela po dva puta jer drugog posla nije ni imao. Nije izlazio po kafanama da se druži sa svetom niti mu je iko dolazio u kuću osim za svinjokolj i slavu, izuzev Steve Purića zvanog Suvi. Steva bi se svakoga dana posle pet zadesio u Trutinoj kući, preko zime su sedeli u kujni i kartali se, a leti ispod čardaklije. Steva je bio Trutin školski drug, jedini drug uopšte obzirom da je Pera vodio takav osobenjački život da ga niko osim flaše piva nije mnogo zanimao. Steva Suvi, visok ispijen čovek, radio je u seoskoj pošti kao kurir već godinama, svu zemlju je rasprodao i oženio se lepom bogatom devojkom iz susednog sela koja mu je rodila dvoje dece. Steva je bio dobar čovek, uvek je na glavi nosio šešir koji bi skidao pred prolaznicima dok se vraćao sa posla ili kada je odlazio u trgovinu. Pričalo se po selu da mu je žena prava rospija te on mora da obavlja sve što mu kaže, dok ona radi u gradu i katkad dolazi kasno kući. Zato on odlazi svakoga dana posle posla kod svog prijatelja Pere Trute, naravno nakon što skuva ručak deci u poradi sve po kući što se mora. On i Truta su razgovarali o politici, seljačkoj logistici i ženama, a pokatkad kada bi se zapili o životu i smrti.

Jednog jesenjeg dana dok je grožđe mirisalo još od kapije u Trutinom dvorištu, a sunce se pomaljalo prema zapadu bacajući duge senke po zarđalom plugu obraslom u korov, teško su zaškripala nepodmazana vrata kapije. Pognute glave sav utučen dovukao se do astala Steva Suvi i spustio se na stolicu ne skidavši šešir.„Ta Stevane, jesi dobro?“, rekao je Truta sav u čudu. A Stevan podigavši sporo ruku skide šešir i duboko uzdahnu: „Bio sam kod lekara. Rekli su mi da imam rak želuca, to je od nervoze moj Truta“, klimao je glavom kao da želi da potvrdi svoju beznadežnu situaciju koja je morala da kulminira u jednom trenutku u nešto ovakvo. Onda je pridigao prst kao da će nešto veoma važno da izusti i tako mahnuo rukom nekoliko puta: „Ali ima leka!“. Truta je samo sedeo u iščekivanju i neizvesnosti posmatrajući svog prijatelja. Nastavio je Steva: „Kaže doktor, da bi mi pomogli čvarci od kera.“ Tada po prvi put pogleda Trutu koji se nekako skupio onako ogroman na stolici prekštenih ruku, a u tom pogledu se moglo prepoznati čuđenje i blagost otkrovenja, neverovatno rešenje koje se ne može razumeti ali u koje imamo poverenje. „Od kera?“, ponovi Truta da bude siguran da je dobro čuo. „Da, da moj Truta. Čvarci od psa. Vidiš ti šta ti je medecina... Čvarci od psa!“, govorio je Steva. U tom trenutku Truta ustade prošeta se onako kao muva bez glave i priđe svom prijatelju: „Ako je dotle došlo, evo ja ću ti pomoći. Zaklaćemo Bucka. Šta... Jebeš pseto, uzeću drugo, ionako eno ga na kraju bašte vezanog, zaboravim nekad da mu dam da jede po ceo dan, samo jedna obaveza manje, jel tako... Ajde!“. „Hvala ti prijatelju. Već ne znam šta bi radio. Mislio sam da odem da kupim nekog psa, ali prodaju samo kučiće, a u selu nema više ni onih lutalica sve pokupili šinteri onomad...“, baci se Truti u zagrljaj i gotovo kroz suze nastavi: „Hvala ti prijatelju.“. „Ajde, ajde“, tešio ga je Truta: „Samo ne znam ko će da ga zakolje?“.

Bucko je bio žuta kuja od tri godine, ženka, ali kada mu je komšinica Marta donela, Trutu nije zanimalo da pogleda kojeg je pola štene, a kao i svako kuče od par meseci bilo je okruglasto pa mu dade ime Bucko. Pošto ni Steva ni Truta nisu imali hrabrosti da zakolju Bucka, morali su da pozovu Luku koji je bio majstor za klanje svinja. Luka je bio sitan čovek uvek zagrnut sakoom kada ide na raskršće ili u kafanu, imao je neke surovosti u sitnim plavim očima ispod kojih su se otegli alkoholičarski podočnjaci, a sedi brkovi su mu požuteli od cigarete koju nije vadio iz usta. Kada je stao sa dugačkim oštrim nožem ispred Bucka koji je podvio rep i tužno ga pogledao osetivši da mu se smrt približava, surovost u Lukinom pogledu se preobrati u sažaljenje. „Jebi ga Truta... Ne mogu ja ovo. Nađi nekog drugog.“. Na kraju je Truta jedne večeri kada je ostao sam u polu bunilu posle ispijene gajbe piva uzeo sekiru i u ime svog jedinog prijatelja izvukao jadnog psa iz bureta u kojem je spavao rascepivši mu glavu.

   Subotnje jutro osvanulo je sa spremnom oranijom za topljenje čvaraka, Truta i Steva sekli su na stolu Bucka kao da spremaju veliku gozbu. Čvarci su mirisali sve do ulice tako da su prolaznici iz komšiluka morali da svrate da vide šta se to tako lepo sprema u Trutinom dvorištu. Neki su znali da su to pseću čvarci jer se stvar već pročula, neki nisu, a neki su se samo pravili da ne znaju, ali svi su morali da probaju jer taj miris koji se širio nikada niko iz sela nije osetio. Mesnati topli smeđi čvarci su nestajali iz vangle, proždirali su ih svi sa lebom u razgovoru o tome kako nisu Kinezi ludi kad jedu pse. Koliko bi pasa trebalo da bude topljeno u čvarke da bi Steva ozdravio ostaje nejasno pitanje, kao ni to da li se doktor samo neukusno našalio sa svojim pacijentom, svakako nije mu mnogo pomogao Bucko. Nakon pet meseci završio je u bolnici, a posle nekoliko nedelja i umro. Truta je sada sedeo sam pod čardaklijom ispijajući pivo i posmatrajući kokoške i ćurke u svom zapuštenom dvorištu. Niko mu više nije svraćao, novog psa nije nabavio, niti je želeo. Ovaj događaj se prepričavao po selu godinama i danas se prepričava,i to ne samo u ovome selu. Kruže i razni tračevi kako su to bila dva halapljiva čoveka koja su ubila psa da bi probali njegovo meso. Priča se i kako ima jedan čovek u nekom selu u Vojvodini koji gaji pse da bi ih kasnije žive kuvao, čak se priča da je to ustvari jedna porodica Kineza koja drži jedan od onih budika, a noću kuvaju pse i mačke. U početku su seljaci zazirali od kineskih radnji ali kako je vreme odmicalo stvar je sve više dobijala na sprdnji. Svakako ima to jedno selo koje se razlikuje od ostalih, ali ne po izgledu već po strašnim pričama koje su se tamo desile, ali niko ne zna gde se to selo nalazi.

Nenad Lančuški