Šešir nije kriv!

Jedne večeri u ponoć, neko pokuca na moja vrata. Ustadoh polako i nespretno, omamljen od dugog sedenja u plavoj fotelji.

Na vratima stajaše čovek sa neobičnim šeširom na glavi. Šešir je u stvari bio običan, ali je imao nešto neobično na sebi. Bila je to ptica-riba, koja  se beše ugnjezdila u ulegnuću na vrhu glavopokrivke, meni nepoznatog čoveka.

- Jel slobodno ? – upita čovek sa ribapticom na glavi i podiže u vis svoj štap sa srebrnom drškom. Spusti ga na pod i zakorači unutra. Laganim, sporim korakom dopliva do plave fotelje i sede u nju.

Dok sam stajao pred njim zureći u malenu spodobu na njegovom šeširu, on progovori tihim, šištećim glasom: - Ja umirem od raka grla. Zato sam došao kod tebe.

- Ali, šta ja imam s tim ? – rekoh, kao da se pravdam, osećajući detinji strah pred ubojitom harizmom šeširočoveka.

- Ali, ti si sam, a to je isto – reče ubedljivo.

- Šta je isto ?

- Ja imam rak, a ti nemaš ribopticu – nastavi - ti si predodređen.

- Za šta ?

On polako, smireno izvadi iz džepa srebrnu tabakeru, otvori je i izvadi cigaretu.

- Pušiš li ? – pruži je ka meni.

- Ne !

- Uzmi slobodno, sad je već svejedno.

Nisam mogao da se oduprem njegovoj snažnoj volji.

Pušili smo i ćutali. Ja sam gledao kroz prozor u život. On kroz zid. U neki drugi život.

Kad je ispušio cigaretu, ustade i dostojanstveno pođe prema vratima. Išao sam za njim, kao hipnotisan.

Na vratima zastade,  okrenuvši se : - Ah, da ... Skide šešir s glave i tutnu ga meni u ruke.

Tada videh da nema pola lobanje i da u njenoj duplji ćuteći mirno leži nekoliko pilića ptice-ribe.

Onda ode.

Vratih se u plavu fotelju sa šeširom na glavi.

Sedeo sam tako par godina, pušeći i razmišljajući o tome zašto taj čovek puši, kad ima rak grla.

U međuvremenu sam potpuno zaboravio na ribapticu.

Kad sam skinuo šešir i pogledao u ulegnuće na njemu, bilo je prazno.

Na zidnom ogledalu ugledah svoju glavu bez šešira.

U udubljenju pola lobanje, ležalo je nekoliko ribaptića.

Izvadih jednog pažljivo i spustih u ulegnuće na šeširu.

Stavih ga na glavu i izađoh iz kuće.

Dok sam išao ulicom primetih da se poštapljujem.

Pod rukom koju držah u džepu kaputa, osetih metalnu hladnoću tabakere.

                                                                                                                     

                                                                                                                                      Slavko Mali