Киклопи

Волели се киклоп и киклопка и добили киклопче. Киклопче је могло да се расклопи и склопи за неколико минута, јер се сваки његов део уклапао са сваким другим његовим делом, ма где он био унутар киклопчета или на киклопчету. Киклоп и киклопка су тако расклапали и склапали своје киклопче, расклапали и склапали, расклапали и склапали, док им није досадило да га расклапају и склапају. Онда су престали. Рекли су му: Киклопче наше, мрзи нас да те стално расклапамо и склапамо, али ми те и даље волимо. Киклопче их је гледало својим великим, јединим оком, и ништа није разумело. Недостајало му је расклапање, а нарочито склапање. Некада више прво а некада друго. Најтеже је, међутим, било када почну да му недостају подједнако. Када је порасло, киклопче је расклопило киклопа и киклопку, али их потом није склопило. Рекло им је: Киклопи моји, расклопило сам вас али ме сада мрзи да вас склапам, иако вас и даље волим. Два велика неуклопљена ока гледала су га, свако за себе, као да га свако из свог угла, и на свој начин, потпуно разуме.

Иван Томић Мистер