МИТ О КАМИЈУ

Ишао Албер Ками путем који се налазио у подножју једног високог брда и угледао велики камен, безмало стену, што се, очигледно, са брда скотрљао и зауставио на путу којим се Ками управо кретао.

Када га је добро осмотрио Ками засука рукаве и поче да гура камен са пута, узбрдо, стењући од напора који је улагао како би камен покренуо и закотрљао. Када му је пауза за топли оброк истекла Сизиф се вратио и на своје велико изненађење опазио Камија како се рве са оним каменом, његовим каменом.

"Значи човек данас не може ни на пишање да оде а да му неко не заузме радно место по ко зна којој рођачко-партијској линији!", грмну Сизиф, одлепи Камија као таксену марку од свога камена и заврљачи га, једним снажним, рукометашким замахом, далеко иза руба ове сторије.

Затим опљуну дланове и погура свој камен узбрдо, успут језиком опипавајући крљомке властитих зуба у потрази за заосталим комадићима паризера са сенфом или хлеба које је управо доручковао. Ниједном није помислио на жгољавог незнанца којег је затекао на гомили са својим каменом, као да овај нигде, осим у приповедачевом уму, никада није ни постојао.

Иван Томић Мистер