Hermesov Bestiarium nastao iz njegove glave iliti Historia monstrorum

Psihopatak (Anas Psychosus)

Bern Physiologus, IX vek: životinje u koje se psihopatak preobražava, u skladu sa četiri elementa

Prema drevnom leksikonu životinja, Stratosa iz Kirene[1] - stanište psihopatka nekada su bili južni delovi Male Azije, a danas se on nalazi samo na malom području Blaženih ostrva u Atlantskom okeanu. Ćudljiv i zanimljiv je ovaj primerak kojeg je Priroda rukovodeći se proviđenjem stvorila.

Ovaj stvor menja svoju ćud u zavisnosti od toga čime se hrani. Kako se hrani biljkama koje u sebi sadrže opijate, on je menja u zavisnosti od njih. Psihopatak je ipak po najmanje patak.

Čuveni fisiolog Empedokle[2] hvalio je ovu životinju, jer je ona na najbolji način potvrdila teoriju o četiri elementa. Kad psihopatak pojede lišće biljke koke, počinje da riče i maše pandžama, dobijajući pruge po telu kao tigar. Ako pojede kojim slučajem stabljike indijske konoplje, umiri se i uspori, verući se po drveću kao lenjivac. Kad pojede par čaura maka, preobrazi se u kozu, počinje da mekeće i pase travu. Ako se najede gljiva ludara, skače u vodu, pliva i postaje riba. Empedokle je uočio da ova životninja je poput sfairosa, jedinstvenog oblika četiri elementa: vatre(tigar), vazduha(lenjivac), zemlje(koza) i vode(riba). Psihopatak je na taj način poslužio kao egzemplar Empedoklovoj fisiologiji.

Ova životinja se retko kad ponaša kao patak. Ponekad kvakne, poleti ili pliva po površini vode. Mnoge patke ga izbegavaju, jer u njemu ne vide pripadnika svoje vrste. Ni on njima ne prilazi, iako uočava da im je sličan. Ali, zato se jako dobro uklapa u čoporu tigrova, lenjivaca, u stadu koza i u jatu riba. Nijedna grupa ga ne odbija, iako primećuju da im ne pripada. Razvio je tako dobru mimikriju da se prosto stopi sa grupom.

U svom jedinom kriptozoološkom delu[3], u kojem raspravlja o magičnim životinjama, Paracelzus, oslanjajući se na antiku, veli da je psihopatak živi primerak igre elemenata zemlje, vazduha, vode i vatre. Magijska moć psihopatka je zapravo u tome što se ne zna u čemu je njegova moć. Mnogi su lovili psihopatka, ne mogavši da to odgonetnu. Tako njegova moć ostaje tajanstvena, večna potraga, težnja za spoznanjem elementalnih snaga. Neki, poput Paracelzusa, smatraju da ko otkrije način na koji ova životinja sjedinjuje elemente, postaće veoma moćan mag. I sam je jednog psihopatka držao u kavezu. Kako ove životinje vrlo slabo podnose zatočeništvo, one udaraju glavom o rešetke kaveza do smrti, odbijaju da uzimaju hranu i vodu, i ubrzo ginu. Tako tajna o elementima ostaje skrivena.

U savremenoj literaturi, Bernard Heuvelmans u knjizi „Na tragu nepoznatih životinja“[4] uočava da je psihopatkova mimikrija najčudija od svih mogućih. Naime, mimikrija ima određenu ulogu u opstanku: da bi se smanjila ugroženost i opasnost po život, ili da bi se povećale šanse za mogućnosti opstanka. Dakle, ili je to radi odbrane ili radi boljeg i uspešnijeg lova. Međutim, psihopatak niti ima prirodnih neprijatelja, niti je predator. Njegovo meso životinjama je neukusno jer oslobađa težak i užasan smrad, kada mu se pusti krv, te njegovo imitiranje drugih vrsta ne služi za odbranu. Kako se hrani biljakama opijatima, on nema nikakvih pretenzija da lovi. Ne postoji odgovor zašto to radi.  Psihopatak je mimikriju uspeo dostići na najviši stupanj – on mimikrira da bi se mimikrirao.

---

[1] Στράτος Κυρηναικός – Περί ζωα φάρμακεια (Stratos Kirenjanin – O životinjama koje uzimaju lekovita sredstva, prim. Hermes Bogočastivi).

[2] u delu Περί φυσεώς ( O prirodi, prim. H.B.)

[3] Paracelsus – Animalia magica

[4] Bernard Heuvelmans – Sur de la piste des betes ignorées 1955.

ilustracija: Ajoša Tomić   tekst: Nikola Oravec