Dvehiljade i godine u Krstogradu

        Možda će nekome zvučati čudno ali jednom davno ljudi su voleli da gledaju fudbal i to ne samo da ga gledaju nego i da se klade na ishode mečeva, tuku zbog mržnje prema navijačima drugog kluba ili kako bi to oni imali običaj da kažu „ljubavi prema svom klubu“. U fudbalu se u to vreme vrtelo mnogo para i fudbaleri su bili visoko kotirani u društvu kao bogati i vrlo poželjni mladići za zetove, prijatelje, idole i ljubavnike. Da, znam da sve ovo danas deluje potpuno neverovatno ali tako je bilo. Oni su u to vreme bili nešto kao što su danas seljaci u našem društvu. Fudbalska liga je bila nešto kao danas Poljoprivredna liga. I verovatno bi sve to i do dan danas ostalo tako da se u trenutku najvećeg vrhunca fudbala nije pojavio Fridrih Petrovič i napravio veliki sportsko-društveni preokret, skoro uništivši fudbal i fudbalsku elitu i od društvenih gubitnika seljaka napravivši novu elitu, onu kakvu danas prepoznajemo kao bogatu i visoko kotiranu Seljačku klasu. Nekadašnje mesto u rezervisano za fudbalere danas su u društvu preuzeli mladi seljaci vrlo poželjni za zetove, prijatelje, idole, ljubavnike...

      Sve je počelo te davne dvehiljade i godine.Tinejdžer Fridrih Petrovič sedi i prati promene rezultata fudbalskih utakmica na teletekstu. Ispod levog oka ima masnicu, koju po kad kad ponosno dotakne kao najnoviji orden zasluge sa prošlonedeljnog derbija začelja treće lige u Velikoj Mrtvaji kada je njegov voljeni FK Ratobornički uspešno odigrao nerešeno nula nula i kada je on urlajući fašističke parole uleteo na teren sa nekolicinom ambicioznih mladića iz svoje navijačke grupe Crni Monarhisti. U desnoj ruci je nervozno držao tiket koji je slutio da će dugonogu sisatu Anu imati on večeras kao pratilju u Miljkovoj Folkoteci a potom i u apartmanu čuvenog Motela Lipovac. Dobitak na tiketu bi bio dovoljan za jedno uspešno bahato rasipničko veče u društvu čuvenih sponzašica, od kojih je on Anu najviše preferirao ali koja je imala i najskuplje prohteve jer ipak je ona završna godina na fakultetu Gigatrendsu u Surdulici a i njen tata (inače autolimar po profesiji) je predsednik upravnog odbora FK Ratobornički i podpredsednik Srpskog Prvog pozorišta, kao i izdavačke kuće CAR LAZA I CARICA MILICA  koja je ovih dana objavila besteseler čuvenog disidenta Markovića i antologiju Verskih pesama i kratkih priča Velike Pravoslavne Srbije najstarije države na svetu, kao i trenutno najprodavaniju knjigu za decu Karađorđe ubiva Aždahu od autora sv. Pedopapahomija. Ostalo je još pet minuta do kraja poslednje utakmice na tiketu i veče sa Anom koje je dugo priželjkivao će se ostvariti, samo da u narednih pet minuta ne bude promene rezultata i rasna Ana će biti njegova. Spustio je tiket lagano na sto, prekrstio se tri puta kao svaki pravi Srbin, i uzviknuo glasno, onako navijački, „ POMOZI BOŽE! “. Još dva minuta i lova je tu. Osećao se zastrašujuće velikim poput krsta na ulazu u palanku u kojoj je živeo. I onda se dogodilo ono što će u budućnosti Fridriha učiniti velikim i poznatim a fudbal malim i sporednim. U devedesetom minutu Milanskoni je postigao pogodak. Fridrih se zacrveneo u licu, skočio na noge, pocepao tiket i počeo da psuje Bertuloskanija, Talijane, Fijać i njihove nameštaljke. Anu je to veče video u društvu pedesetpetogodišnjeg omalenog i preko sto kilograma i milion evra teškog direktora jednog lokalnog javnog preduzeća u Miljkovoj Folkoteci. Svojim ćevap prstima je mazio Anino divno silikonsko poprsje desnom rukom dok je levom grlio uzani struk Anine drugarice Mire (poznate klaberke i starlete iz Smedereva). Fridrih je besno posmatrao kako je u jednom trenutku moćni brkati direktor javnog preduzeća napustio sa Mirom i Anom folkoteku, verovatno ih vodeći u motel Lipovac.

           Fridrih sedi pored reke, ali umesto ptica koje cvrkuću i žubora reke u njegovim ušima još uvek odzvanja „Ah lele što se ne ubi ispod one kruške...“ (pesma koja je bila na repertoaru u Miljkovoj folkoteci baš u onom trenutku dok su Ana i Mira odlazile ka motelu Lipovac u pratnji poznatog direktora jednog lokalnog javnog preduzeća). U tom trenutku mu pridje deda kod koga je došao na selo kako bi se oporavio od udesa izazvanog jednim golom preplaćenog kretena.
   - Fridi, nešto si se zamislio?
   - Ništa brate, ovaj deda, onako znaš nešto razmišljam o današnjem fudbalu i tekmama.
   - Eh, nekada je sve to bilo drugčije, fuzbal se igrao iz ljubavi a ne ko ovi danas fuzbaleri što ih samo pare zanimaju. Ma došlo zadnje vreme. Gledam sad po varoši sve one zgradetine, pa onaj narod, pa se mislim nema ništa, propast, kad i mi seljaci moramo da se vučemo svaki dan po sudovima...
   - Šta je bilo na suđenju?
   - E moj Fridi, presudila ona sudijnica da sam zloupotrebio službeni položaj.
   - Ih bre deda pa ti si seljak, kakav ti imaš službeni položaj?
   - To sam se i ja pito, al kaže sudijnica da je po novom zakonu i poljoprivredni proizvođač službeni položaj. Moraću da pišem žalbu, znam da je sve to džaba ne moš se izaći više na kraj sa državom, kadija te tuži kadija ti sudi.
   - Pa za šta su te jebote deda osudili?
   - Kažu da sam vršio mobing nad kravama i da sam ugrozio zdravlje svinja terajući ih na preteranu gojaznost. E, ako ovo nekako čuje moj pokojni otac sigurno se u grobu prevrće, pa nekada su se seljaci takmičili čija je svinja deblja ko ovi u fuzbalu danas pa i opklade pre merenja padale...
           Dok je deda ovo pričao Fridrihu je sinula sjajna ideja koja će promeniti dalji tok istorije. Idući ka prodavnici razmišljao je kako bi verovatno bilo pametnije napraviti poljoprivrednu ligu gde bi se takmičile svinje u kilaži, krave koliko daju litara mleka, traktoristi u oranju... Tu bi moglo bolje da se kladi... Kada je ušao u prodavnicu zbunjeno upita prodavca zašto na vratima piše „ Kome treba konopac za bešenje dobiće ga za džaba“.
      - Pa zato što ako neko hoće da se obesi taj verovatno i nema više para a ja sam spreman da pomognem ljudima. Mada to mi se i isplati, ja se posle samo na sveće povadim a sve ostale potrepštine koje za saranu prodica kupuje kod mene su čista zarada. Smrt je isplativija čak i od slava, na saranama narod nikada ne štedi. Pa jesi vido onu novu emisiju na Stink televiziji 48 sati sarana, voli to ovaj narod pa to ti je.

         Fridrih je morao da odluči kojim putem da krene dalje, znao je da je to vrlo bitno za njegovu budućnost pa je dobro razmatrao sve opcije a imao ih je tri. Prva opcija bila je da nastavi da ide na utkmice gde bi uletao na teren i tukao se sa drugim navijačima, bila mu je potrebna još samo jedna tuča pa da se kao dokazani patriota zaposli u gradskom parking servisu. Druga opcija je bila da uleti u još dvadesetak navijačkih tuča, prekine još neku utakmicu reprezentacije i bude najglasniji na političkim mitinzima pa da kao zasluženu nagradu dobije posao komunalnog policajca. Treća opcija je bila ona koja mu se rodila dok je slušao dedu a to je da napravi Poljoprivrednu ligu. U tom trenutku bi se svakome ta treća opcija učinila suludom ali ne i Fridrihu koji je bio ambiciozan dečko i koji se iz tog razloga i odlučio za treću opciju.

          Te dvehiljade i godine šerif vlade u nastavci Cvetko Mirković i dalje je dremao tiho noseći dolar sa sobom za koji će kupiti železaru koja vredi 100 000 eura i nema dugovanja kod banaka, još 200 000 ljudi je ostalo bez posla, u Krstogradu su napravljena još tri kružna toka, dva krsta i četiri lizalice, Srpska Akademija Jauka i Mučenosti je podržala izvoz gluposti zbog prezasićenosti domaćeg tržišta a Fridrih Petrovič je osnovao Poljoprivrednu ligu.
   

           U početku Poljoprivredna liga je bila oličenje pravde, poštenja i sportskog duha. Prve godine ekipa Sugubine je bila prvak a naredne ekipa Čantavira. Sugubinci su zahvaljujući stočarstvu postali ekipa koja skoro i da nije imala konkurenciju u toj disciplini a ekipa Čantavira je bila neprikosnovena što se tiče ratarstva. Međutim uskoro se u Poljoprivrednoj ligi probudio balkanizam unoseći nepoštenje, nepravdu i političare u upravne odbore poljoprivrednih klubova. Zatim su čuveni stočar Milenko i traktorista Milutin iz Sugubine milionskim transferom seljaka prešli u ekipu Bezograda, kao i Ištvan i Feri iz ekipe Čantavira, čime je Bezograd postao najseljačkija i najmoćnija ekipa Poljoprivredne lige. Pojavile su se i prve nameštaljke, pa je tako u trećem kolu kosaču Bori iz Poskurica podmetnut običan kamen umesto brusa, Dragutin iz Male Vrbice je gurnut dok je nosio paradajz rekordne težine na merenje a Ferencu kombajnisti iz Oroma je sipan šećer u rezervoar. Sve to ipak nije nikada dokazano, mada je čudno to što je sudija u tom procesu bio član upravnog odbora ekipe Bezograda koja je takodje optužena za dopingovanje seljaka, stoke i povrća, ali naravno ni to nikada nije dokazano. 

         Te 1919. godine u Minhenu je, uh izvinite slučajna omaška, htedoh reći ove dvehiljade i godine u Krstogradu...

Damir Nedić