Paprikaš od filozofske Želje

Kakva čudna skupina filozofa! Kakvo zanimljivo društvance kojeg povezuju nepoznate namere! Kako su se našli u ovoj svečanoj pozi za fotografisanje? I, istovremeno, mogli bismo reći, nekako ova poza otkriva da je čitav skup jedna sklepana grupa, jedan komedijaški geg. Odrastao čovek sedi kao dete u krilu Božić Bate, na podu je jedan zbunjeni pomoćnik i jedan brkati koji znalački gleda u velikog dečjeg superheroja. Iza njih, ozbiljna figura sa brkovima nalakćena na nečiju bistu-glavu. Zaista, smešno deluju i prednji i zadnji plan slike[1]. Sanjalački pogled čoveka sa naočarima, dok sedi u krilu očigledno lažnom Božić Bati, koji nije dobro ni svoju bradu zalepio. Nalakćenost brkatog čoveka na bistu takođe mami smeh, kao da je autoritet i svečanost čuvene glave nešto što treba zanemariti, nešto što može dobro da posluži kao oslonac umornoj ruci, šeretskom opuštenom stavu.

Možda ste prepoznali (ili ne) lik Mišela Fukoa, koji sedi u krilu Hansa Georga Gadamera -Božić Bate, zatim Rolana Barta i Martina Hajdegera kao patuljke-pomoćnike i Fridriha Ničea koji je nalakćen na Aristotelovu bistu. Ko ih spoji tako, kako i zbog čega? I zašto u ovoj pozi, u ovakvom kontekstu? Dosadna filozofska pitanja o poreklu, koja se nekako ne mogu izbeći, koliko god želeli da ih izbegnemo. Ali, jednostavno, ovde pitanje porekla izostaje. Oni igraju uloge koja su nastale kao ideja jednog diplomskog rada[2]. Tu su im date uloge, koje oni izvršavaju, kao u pozorištu. Ali, šta je ta igra, zbog čega je pokrenuta? Opet, pitanja koja su izlišna: ne treba razloga za to, iako pitanja nisu potpuno pogrešna, ali ne možemo odgovoriti na njih na način klasično-filozofski, kao pitanje o poreklu. Mada podseća na poreklo, Želja je nešto što upravo odvaja od porekla-ona želi da se beskrajno širi, umnožava, račva, da joj se izgubi trag, da beži od ustaljenih odgovora, od jedne institucije ispravnog, tačnog i konciznog odgovaranja. Dakle, mi smo takoreći jednom nogom u metafizici porekla, a drugom nogom u Želji samoj kada želimo da odgovorimo na pitanje, istovremeno želeći da ostanemo verni smislu i istovremeno se gubeći u ne-smislenom, u jednom ponovnom postavljanju pitanja, u nejasnosti i zamršenim putanjama.

Nisu li upravo ovi filozofi u posedu jedne filozofske Želje? U posedu Želje jednog autora koji ih je spojio, sklepao da budu zajedno, Želje koju možda prate i zajedno, ali ne u smislu da se svi na različite načine slivaju u jednu istu reku (Želju), nego da prepuštajući se toku oni prave mnoge rečice, slivove, jezerca, bežeći jedan od drugog. Kao da  njihova zajednička slika, gde su napokon spojeni u jedan kontekst, želi da se raspadne na gomilu različitih Želja.

Kako se to oni povezuju i odbijaju? Gotovo erotski momenat, koji ih drži na okupu, ali u stalnoj napetosti, ovu filozofsku bratiju. Naime, niko od njih ne može se pomiriti sa drugim u vlastitoj filozofiji, nikakvo dijalektičko izmirenje među njima nije moguće, mada se u kontekstu slike drže zajedno. Maleni Fuko bi da želi, kao dete je u naručju velikog Gadamera, koji mu kaže: “Šta želiš od Božić Bate, moj mali dečače?” Fuko se kao i svako dete plaši Božić Bate, te nezgrapne institucije vaspitanja, te je on zanemeo pred figurom Tradicije i Institucije, nesigurno prekrstivši ruke. On je prinuđen da muca, njegova Želja je neprestano dečje mucanje pred poretkom, u koji Želja treba da se ukalupi. Fuko i kad želi, on traži nemoguće stvari, igračke kojih nema, gomilajući ih u mnoštvo. “Eto, želim nevidljivi pištolj, pečene žvake, sablju od sira, svemirski auto, gitaru koja govori…itd.”  S druge strane, Gadamer sa pozicije Tradicije i Institucije, kaže:”Samo napred, želi, jer Želja je uvek otvorena, bez obzira što će uvek nositi njoj tuđe pečate i obeležja”. Međutim, sa pozicije Želje, Gadamerova uloga koja dolazi iz Institucije i Tradicije je providna, lažna, njemu spada loše prilepljena brada. Gadamer pokreće Želju, iako zna da je ne može ispuniti, niti zadovoljiti. On je samo lažna maska, loš glumac Božić Bate, on Želju ne može ostvariti, iako joj daje prostor da se ona materijalizuje u jeziku, u mucanju malog Fukoa.

A, šta kažu dobri pomoćnici Božić Bate? Kako se oni slažu međusobno, i sa Božić Batom i “želećim dečakom”? Hajdeger šapuće Gadameru:”Ej, pa znam ja to, to oko Želje, i ja sam o tome pričao pre tebe, zašto mi je data samo uloga bednog pomoćnika? To je hermeneutika fakticiteta, u Svakodnevici, jedno puko vucaranje tamo-amo, sa momentima uganuća, uvrtanja i ponora, u štimungu smrti (jer je autentična egzistencija biće-ka-smrti). Tek je tako Želja moguća, unutar, a opet u ekstazi Svakodnevice. Bio si moj konjušar[3], a sad sam ja tvoj pomoćnik, to je nepravda!”- buni se Hajdeger. Rolan Bart se čudi:”Jesam li ja ikome pomogao? Ja sam Želji dao jedino da luta, naslutio sam je, ali ona se ne može izgovarati, jezik je tu nemoćan. On samo može da zjapi, da se u vidu diskurzivne razlomljenosti pomalja, na momente pogađajući Želju… nisam nikakav pomoćnik, tu sam da smetam”. Pomoćnici su tu da podsećaju Božić Batu i želećeg dečaka da su oni ti na kojima stoji Želja, ali ni jedan ni drugi ne jemče za nju, oni su pomoćnici koji izigravaju Želju, da ih ona što pre napusti, da i dalje luta, jer ništa nije dovoljno za nju do nje same, a uloge se moraju igrati, da bi se Želja bar na moment uhvatila u mrežu, iz koje će ubrzo pobeći.

Smeška se brkata prilika, nalakćena na bistu. Aristotel je možda uvređen zbog ovog gesta, ali on je kamen, a kamen ne govori. Otkud Aristotel među bratijom iz devetnaestog i dvadesetog veka(Gadamer je jednim delom živeo i u dvadeset prvom veku)? Šta je on to učinio za ovaj filozofski skup? Tačnije, on je propustio nešto, što je započeo, što je tek spomenuo, potaknuvši Želju, i brzo je pobegao od tog filozofskog modela. Hexis je ono što čini i stanje i delovanje, u praxisu, to je pravo polje Želje, gde ona može da se rasprostire, da preleće i luta. Stanje se pretvara u delovanje, delovanje u stanje, da bi opet prelazili, preskakali jedno preko drugog. Aristotel je propustio da misli ovu ideju, prešavši na pojam bića i teologiku, kao istraživanje o najvišem biću, o prvim počelima i uzrocima bića. Aristotel je značajan utoliko što je prvi našao Želju i ustuknuo od nje. Grčka filozofija plašila se mnoštva, beskonačnosti, razlike, skretanja sa kursa, svega onog što je nastajanje Želje. Na njega je oslonjena ruka presokratskog Grka po ubeđenju, Ničeova prilika dominira. “Vi se samo igrate, a igrati ne znate, još ste nezgrapni, jer Želja kod vas još se plaši volje za moć.”-veli Niče. Zašto si se onda nalaktio o post-presokratika, Aristotela, učenjaka, “izvansvetovnjaka”, koji uz Sokrata i Platona pripada ne-Grcima? Zar se ne gadiš, ti koji si gadljiv na ovog predstavnika umornih misli, na oseku koja stoji usred svetske plime? Nisi to uradio samo zato što ti je umorna ruka, nisi se ti nalaktio za džabe. Nisi li i ti neko ko se boji Želje, koja voli nagon volje za moć? Zar si i ti neko ko pada u večno vraćanje istog? I Želja se mora nalaktiti na nešto, da bi se mogla tako ponosno smeškati.

Koliko prizivali Želju, ona izmiče, da bi se iznova igrala. I autor ovog teksta oseća da je neiskren, i da tako mora ostati, nekako dvoglav, amfibija, koja ostaje u tekstu Želje, kojem Želja izmiče. I zato ova tekstualna maska dobro dođe, ova uloga autora, koji zbog Želje montira i sklepava druge autore, sučeljava ih, maskira ih, kao što maskira i samoga sebe. Samo da bi se igrao…

                           ilustracija: Aljoša Tomić    tekst: Nikola Oravec

---

[1] Autor slike: Aljoša Tomić

[2] Nikola Oravec: Topos i tipos. Metodologija između Fukoove arheologije i Gadamerove hermeneutike, diplomski rad, Novi Sad 2010.

[3] Autor smatra da je Gadamer bio Hajdegerov konjušar, žargonski rečeno, iako je posle njega utvrdio značaj jezika više nego Hajdeger. Ne treba mi posebno opravdanje zbog ovakve izjave, kaže autor.