48 h sahrana

,,...48 sati sahrana (moja ideja koju je neko prisvojio i "zaštitio")’’

Bora Đorđević, ,,Šta je pesnik hteo da kaže’’

-Poštovani gledaoci, nalazimo se ovde u naizgled jednom običnom srpskom selu, gde smo došli da iznenadimo jednog mladog gospodina koji je učestvovao u našem kastingu i koji je izabran da se samoubije, a da sve troškove sahrane, daće i parastosa snosimo mi, to jest vi, koji nas redovno gledate putem vaših malih i velikih ekrana u dva premijerna i četiri reprizna termina, izdeklemovala je na brzinu uvodni monolog zakasnela udavača, a još premlada udovica, koja razveseljava naciju i vodi šou program državne televizije, popularnu emisiju ,,48 sati sahrana''.

Okrenula se leđima snimatelju i toncu i uputila se ka jedinoj raskrsnici u selu, gde je preko puta crkve u nedadašnjem zadružnom domu grupa meštana provodila popodne uz pivo.

-Je li, momci, vrckasto i duhovito se obratila gomili postarijih, i od pića ostarelih seljaka, izazvavši pokoji krezubi osmeh, poznajete li Milana Petrovića?

Neuplašeni kamerama i prestoničkim gostima, zagrajali su prijatelji alkohola:

-Znamo Milana, kako ne znamo...Milan moj rođak...Koji bre Milan, jel  onaj Perin Mika? ...Vidi kurca, saće i njega na te-ve da metnu..., začulo se iz mase, a jedan neoženjeni pedesetogodišnji momak, nesputanog libida, ponudio se i da lično otprati goste do Milanove kuće, i usput izjavi nešto za Dnevnik. Iskolačivši oči ka dekolteu beogradske novinarke, počeo je svoj razgovor sa javnošću:

-E nek  dođoste. Dokurčio, Bože me prosti, i Bogu i narodu sas svojim umiranjem taj Milan...Te oće da se veša, te oće u reku da skače, te oće da se otruje...Pokušavao, nije da nije, al  nema on, što ono kažu, kesu za te stvari, razumeš ti mene, govorio je voditeljki lično krećući se posred druma ka Milanovoj ulici. Nesvestan da snimateljska ekipa kadar njegovog lica nema u objektivu, izvuče kažiprstom gađe iz dupeta i nastavi:

-Ja da oću d umrem, ja bi to: gotovo, fik, za čas, jebem ti žito, a ne ko on, da nas bruka...E baš da vidim je l  stvarno sad oće sa se ubije. Ajd ovamo, tu je njeva kuća,  reče neimenovani gospodin i skrenu sa prašnjavog druma na ćupriju isred neožbukane visokoprizmnice.

-Gaaa-zdeee!, prodera se, a na vratima se pojavi žena u poznim srednjim godinama, obučena po poslednjoj modi krajiške izbegličke kolone, u prvo šta joj je pod ruku palo. Gledajući da ne padne i ne prebije vrat na nedovršena tri stepenika koji su odvajali rezidencijalni deo od ostatka imanja, skliznu u prevelikim klompama i za topli maj nepotrebnim vunenim čarapama direktno ispred novinarke.

-Irena, srce moje, pa ajte dušo unutra, u kuću, šta ste stali sa ovim Lazom pijanim tu, pozva gospođa nezvane i samo sa tv ekrana poznate goste.

-Ajde, ajde, saću ja da nađem Milana, on otišo sa ocem, vare neko bure od nafte od jutros, tu su u avliji već negde, reče i okrete se ka dotadašnjem novinarskom pratiocu:

-Fala ti, Lazo, što ih dovede odma, dabogda kod tebe sledećeg dolazili.

Pored kučeta koje je kidisalo kao da hoće da otkine lanac na koji je vezano, ušli su u dvorište, i čekali da, dugim i upornim vikanjima, domaćica dozove supruga i sina. Tonac, koji je proveravao da li mikrofon pored kojeg je gospođa dozivala ukućane još radi nakon njenih povika, prvi je uočio da iz suprotnog kraja dvorišta, iz omalene od plehanih ploča napravljene šupe, izlaze dva muškarca. Mlađi, povod njihovog dolaska, vidno depresivan, nije bio ozaren ni ispunjenjem svoje samoubilačke želje.

-Ćao, Irena, rekao je voditeljki. Vi došlli? E, ako ste, da se više završi i ovo.

Uključi se kamera, i voditeljka stupi u neobavezan razgovor sa budućim pokojnikom:

-Pa, kako si? Hoćemo li da radimo?, reče i obasja svojim osmehom buduću scenu zločina.

-Ajde lepo da se dogovorimo, da napravimo plan. Treba da danas  do večeri kupiš odelo i cipele, sanduk, da potvrdiš grobno mesto, ugovoriš daću, dogovoriš se sa popom da li hoće da dođe,  napraviš spisak, ko će da gura sanduk, ko da nosi vence...Posle se ti lepo ubiješ, a mi lepo u hotel da spavamo, pa sutra da snimao događaj, reče plavokosa majstorica ceremonije.

-Ajde, kad mora, bezvoljno reče mladić.

U sledećim scenama, u staroj i iscepanoj trenerci za rad po dvorištu, seoski momak trči po glavnoj ulici za doteranom predstavnicom medija. Kamere snimaju dok kod lokalnih kineskih trgovaca kupuje odelo i cipele i pogađa se oko cene za peškire za učesnike procesa sahrane, koje Kinez daruje, kao znak pažnje i reklame za svoju firmu. U opštini, sa dežurnim ćatom, pogađa se oko grobnog mesta zgodnog da se oko njega okupi veći broj ljudi, i opštinar mu, vidno oduševljen mogućnošću za promociju opštinske samouprave, rado izlazi u susret, i obećava i veliki venac o svom trošku. Iznajmljuje istom prilikom i opštinski šator za svadbe i sahrane, koji će za daću i parastos da ugosti posetioce. Iako je njegov BMW bio parkiran ispred crkve, mesnog sveštenika nisu našli na radnom mestu, te su rešili da zadatak obave na kraju dana, bez prisustva kamera. Obamro od celodnevne trke, mladić je krenuo da kod kuće u miru sastavi testament i spisak opravdano ožalošćenih, a televizijska ekipa primila se posla snimanja priloga koji govore u korist odluke mladoga čoveka da se samoubije.

-Ni za kurac ti on nije, odma ja da ti kažem, reče otac, sedeći za stolom.

-Krv ti jebem, vojske ga oslobodilo...To u našoj familiji nije još bilo, počeo je, kao za sebe da govori, svoju ispovest pater familijas.

-Nit pije, nit puši, nit kurve juri, kurcu bre nevalja uopšte takav sav nikakav, reče otac, i ustade razočaran od stola. Nakon toga, majka poče, kao svaka majka, da plače i nariče:

-Kuko, Milane, sine jedini, šta učini majci svojoj, a sve sam ti dala i pružila, jao meni, kuku, kuku, naricala je žena, gledajući u oko kamere.

-Jel će valjati ovako da kukam sutra?, reče odjednom sasvim prisebno.

-Da ne dajemo pare na narikače bez veze, kad ja tako lepo kukam....

Naposletku, upitali su i mladićevu baku kako je to sve sa samoubistvom počelo. Nagluva starica počela je priču od početka:

-U nas je je u oca i matere bilo nas devet, pa nismo kukali. Rat je bio, bežalo se, pa opet dobro, a ovi današnji, samo bi jadikovali kako im je teško. Ja devedeset godina imam, pa ćutim i ne kukam, a sve me moje boli. Bole me noge, boli me glava, bole me ruke, pritisak čas visok, čas nizak, srce čas bije, čas preskače....I niko ne zna kako je meni teško, jer ja o tome svemu ćutim, i da me boli, i kolko mi je teško, i da ne mogu više, ali mora da se živi...Nek umire, kad već oće, mada sam ja na redu prva, i uvek kažem, da mi je da za života umrem, pa Bog da me vidi...

Nakon toga, na red dođoše neprijatelji. Pred istim zadružnim domom sa početka emisije, stajala je ista ekipa, i ovoga puta opet u glas govorila:

-Lenština...drlog...nikakav čovek...kao i otac mu...meni sto evra duguje od dveiljadite još...

Iz gomile se izdvoji jedan čovek srednjih godina, i obrisavši nos rukavom, natenane objasni:

-Teo on da bude poznat. Igrao fudbal, nije mu išlo. Krenuo u školu, nije je završio. Posle čitao po ceo dan u biblioteci, hteo da bude pronalazač. Izumi prvo točak, i pogodi ga činjenica da ga je neko već izumio. Onda izumi bicikl, pa mu opet rekoše da nije prvi kome je to palo na pamet. Na kraju, sede on na svojh drugi izum, pa na voz, pa u Beograd kod vas, i eto, sad će valjda i da se ubije...

Te noći, u hotelu u obližnjoj varoši televizijska ekipa provela je časove kada se Milan, natenane, prvo obesio, a onda i sam okupao, obukao i legao u svoj sanduk. Čist i miran, lepo i staloženo je mrtav dočekao zoru. Ujutro, televizijska ekipa prisustvovala je dirljivom ukopu, sa pet hiljada nezvanih gostiju, i posluženjem i živom muzikom pod šatorom u dvorištu ožalošćene porodice nakon ceremonije. Plakalo se, pilo i pevalo, na bis je zbog kamera tri puta sanduk spuštan u raku, jer zbog sunca nije mogao lep kadar da se snimi iz prvoga pokušaja. U nesvest od tuge palo je više komšijskih baba, a Milanova baba insistirala je da nju zakopaju sa unukom jedincem, jer se ovaj ugurao preko reda na njeno mesto. U dvorištu, za stolom, preko glave prasećeg pečenja, domaćin se pozdravi sa gostima, koji su obećali da će za četrdeset dana doći i na parastos, da obiću ponovo porodicu Petrović.

Pijani Laza, koji je na ćupriji spontano izbacivao višak alkohola i želučane kiseline iz sebe, stajao je neplanirano u kadru dok je popularna voditeljka deklemovala odjavne rečenice:

-Poštovani gledaoci, bila je ovo još jedna epizoda najgledanijeg šou prograam u Srbiji. Ako i sami želite da se lištite života, pozovite nas. Na kastingu izložite šta sve ne valja sa vašim postojanjem i, ako budete među odabranima, očekujte našu ekipu u svome dvorištu.

Srđan Orsić