Carevo novo odelo

   Nekada davno, u vreme rane parlamentarne monarhije,  živeo je car koji je bio izuzetno tašt i voleo je lepe stvari. Naročito je cenio markiranu robu i brendirane proizvode. Voleo je zlato i nosio ga oko vrata i na rukama, kruna je bila pored neverovatne količine zlata optočena draguljima i dijamantima.

   Saznavši za careve prefinjene navike, koje su se pročule po čitavom carstvu, dva prevaranta razradiše plan kojim će prevariti cara.

   Bez ikakvih ustručavanja pojaviše se na vratima carske palate i rekoše: „Mi smo dva krojača koja šiju najbolja odela. Naš metod tkanja je savršen, a tkanina tako laka da se jedva vidi. Ustvari tkanina je tako sofisticirana da je nevidljiva za sve one koji su glupi“.

   Obezbeđenje na vratima je, čuvši priču, odlučilo da obavesti ministra. Ministar je obavestio premijera, a premijer je otrčao da caru prenese sjajne vesti. Car je bio zaintrigiran čitavom pričom, te je odlučio da primi dva prevaranta.

   „Pored toga što će biti nevidljivo, Vaše Veličanstvo, ovo tkanje će biti tkano i šiveno u bojama kreiranim specijalno za Vas. Najveći modni dizajneri će Vam zavideti.“ Car dade prevarantima svakom po vreću para, da mogu odmah da prionu na rad.

   „Samo nam recite šta vam treba da biste počeli da radite“. Prevaranti zatražiše platna i tkački razboj, te odmah počeše da se pretvaraju da počinju da rade. Car je bio zadovoljan postignutim dogovorom – em će dobiti predivno novo odelo, em će moći da vidi koji od njegovih podanika su glupi.

   Nekoliko dana kasnije, car pozva sebi ministra, kojeg je inače smatrao za pametnog čoveka, te mu reče: „idite, ministre, proverite kako napreduje moje novo odelo.“

   Ministar se odgega do prostorija u kojima radiše prevaranti. Oni ga dočekaše sa osmehom i pokazaše mu odelo: „Evo izvolite ministre! Pogledajte taj divan rad, tu izuzetnu mekoću tkanine.“ Ministar je pogledao preko razboja i hladan znoj ga obli – nije video ništa. „Glup sam“- pomislio je - „ne smem to nikom reći. Otpustiće me iz službe kao nesposobnog. Ostaću bez plate i penzije.“ „Da, da, izvrstan rad!“- reče ministar: „Idem odmah da izvestim cara o vašem sjajnom radu.“ On to i učini: ode caru te mu prenese vest kako su tkači umešni i da napreduju sa radom na njegovom novom odelu. Car bi zadovoljan.

   Naposletku caru javiše kako su krojači spremni da dođu da mu uzmu mere za odelo. Car ih primi u svoje odaje. Oni mu se pokloniše, te praveći se da u rukama drže tkanine rekoše: „Evo izvolite, čestiti care. Ovo je plod našeg mukotrpnog rada. Danima i noćima smo tkali i verujemo da ćete Vi, u svoj svojoj mudrosti, naći da je naš rad vredan i dostojan Vašeg Veličanstva.“ Car raskolačenih očiju pogleda u tkače.„Zar je moguće!“, car se preneražno osvrnu oko sebe. Uvideo je da niko oko njega ne primećuje da on ne vidi odelo, te i on nabaci začuđenu grimasu na svoj lik i reče: „Bolje je nego što sam i očekivao! Nastavite krojači, majstori svog zanata – uzmite moje mere“.

   Prevaranti počeše sa metrom i lenjirima, da kao muve obleću cara praveći se da mu uzimaju mere; zatim uzeše makaze i igle i praviše se da šiju nevidljivo odelo. Kad su završili rekoše: „Evo izvolite care, gotovo je! Moraćete da skinete odeću koju imate na sebi kako biste probali novo odelo.“ Car skinu odeću, a prevaranti se praviše da ga oblače. „Sad podignite drugu ruku“, govorio je jedan. „Samo malo podignite nogu“, nastavljao se drugi. Kad ga „obukoše“, donesoše ogledalo pred njega i čekaše njegovu reakciju, a car reče: „Sjajan posao, predivno odelo. Stoji mi kao saliveno, a i neverovatno je lagano.“

   Car bogato nagradi krojače i dodeli im titule za njihov mukotrpan rad, a slugama naredi da pripreme kočije kako bi svom svôm carstvu mogao da pokaže svoje novo odelo. „Biće to idealna prilika da vidim koliko u mom carstvu ima glupih ljudi“, mislio je.

   Povorka krenu kroz carstvo, a svetina koja se okupila je razgoračila oči u neverici. Niko nije smeo ništa drugo da kaže, sem: „Bravooo!“. Tapšali su i klanjali su se prizoru koji su videli, ali iz graje se začu neki piskavi glas koji je viknuo: „Car je go!“. Svi se okrenuše i videše omalenog dečačića kako viče: „Car nema odelo, car je go!“.

   Dečakov otac pocrvene od stida i sinu iz sve snage raspali šamarčinu. Dečak se poplaši i rasplaka, a njegova majka ga dohvati za ruku i trgnu u stranu, nagne se nad nj’ i na uho mu besnim glasom kroz zube reče: „Sram te bilo Hans! Bezobrazniče! Bitango mala, zar roditelje tako pred svetom da brukaš! Preko glave mi je sa tim tvojim izmišljotinama i lažima! Dobićeš takve batine kad dođemo kući da će ti se sve zvezde pred očima pojaviti“. Majka ga žurno i pognute glave poče vući kući, dečak plakaše, a otac ih pratiše smrknuta pogleda.

   Car se samo namrštio na tren, više za sebe reče: „Glupaci“, te naredi kočijašima da voze dalje. Povorka je protutnjala carstvom, a narednih dana se pričalo o carevom odelu i kako mu nema ravnog u sedam carstava. Nošenje odela je postalo obavezno pri važnijim ceremonijama, te se kao jedno od izuzetnih bogatstava nastavilo prenositi dalje carskom lozom.

Dragan Brusin