Hermesov bestiarium nastao iz njegove glave spajanjem nespojivih stvari iliti Historia monstrorum

Pustinjski cerebralni petao ( Basiliscus gallus desertus cerebrum )

 

          Ovo stvarenje je daleki rođak bazilisku. Međutim, mnoge osobine zmijskoga cara on je izgubio, a neke drugačije stekao. Umesto da skamenjuje oštrim pogledom onog koga gleda u oči, on sa njim započinje filozofski divan. Ukoliko osoba sa njim ne uđe u raspravu ili ga u istoj ne nadjača, pustinjski cerebralni petao ga skamenjuje na mestu. A, sa njim filozofski divaniti vrlo je teško-ne preza od sofizama, uopštavanja, petitio principii, raznih začkoljica i sadističkih ispiranja mozga, i ostalih smicalica svojstvenih filozofima. Na kraju, sagovornik, izmoren i slomljen pitanjima smisla života i kosmosa, biva skamenjen, na šta naš petao likuje, i u tom momentu snažno zakukuriče.

Filozof u raspravi sa cerebralnim petlom, VI vek p.n.e.

            Njegovo stanište je pustinja, jer mu odgovaraju suvi predeli. Pustinje se slažu sa suvoćom njegovog mozga, koji varniči mislima. Kod čoveka bi takva suvoća izazvala da mu mozak postane kao sunđer, koji bi se potom zapalio. Ali, razna mozgarenja, mozgoštudiranja, mozgodrvenija, izvlačenja mozga kroz nos, uši i petu, cepanje mozga u froncle, ceđenja mozga kroz sita i rešeta, mozgorolanja, mozgatorštine itd. pustinjskom petlu nimalo ne smetaju. On ih upražnjava često na sebi, i zato je besan i ozlojeđen, i jedva čeka da nađe nekog koga će isto tako mučiti kao što muči samog sebe. Pustinjski cerebralni petao se sastoji od ogromnog mozga, koji mu prekriva oči, koje se gotovo ne vide, ima kljun i telo petla i zmijski rep. Oko njegovog mozga sevaju varnice.

            U filozofskom svetu ova životinja se drugačije zove „vežbanka za filozofske umove“. Ilegalno se lovi posebnim zamkama, čiji su mamac knjige iz filozofije. Obožava knjige iz filozofije, najviše u tvrdom povezu. Mnogi filozofi su pali skamenjeni od strane ove životinje. A, oni koji su je pobedili, učinili su to vrlo teško, često na vrlo podmukao način. Jedan od načina je da petla treba toliko zadubiti u neki problem, koji se obično vrti u krugu, i koji se na taj način ne rešava, te on ostaje zbunjen, i nije u stanju čitav dan da nikoga skameni, niti da progovori. Rene Dekart (Rennatus Carthesius) je sebi nabavio jednu ovakvu životinju, i sa njom se borio pomoću svoga uma tri dana. Iscrpljen i izmučen, Dekart je pribegao lukavstvu, kada mu je život već gotovo visio o koncu. U svom izgubljenom delu „Quo–modo fallaciter necare Basiliscum Gallum Desertum Cerebrum?“* pisao je o svojoj, mogli bismo reći Pirovoj pobedi, nad ovom spodobom. Postavio mu je pitanje – koji je odnos između Ja mislim (ego cogito) i tela? Ovaj odgovor petao nije mogao da brzo odgovori, naime, tačan odgovor nije znao ni naš nesrećni Dekart. Rekao je petlu da zažmuri i da čim otvori oči izgovori „Ja mislim“, i da će mu se sve reći samo. Kad je cerebralni petao zatvorio oči, Dekart je pred njim postavio ogledalo. Kada je ugledao sebe, nije ni stigao da kaže „Ja mislim“, odmah se skamenio. Tako je Dekart uspeo da nadmudri ovu zver, i zakleo se sebi da više nikada neće nabavljati novu „vežbanku za um“.

            Upozorenje: ako slučajno vidite ovu životinju, bežite glavom bez obzira dok vas nije spazila! Ako vas kojim slučajem ugleda, onda ste osuđeni da se borite sa njom svim mogućim trikovima, ali pazite, ne pada na jeftine trikove! Nemojte je nikada prizivati niti loviti, pustite je da luta pustinjom, njoj je najlepše sa samom sobom, zato manite se ćorava posla!

tekst: Nikola Oravec        ilustracija: Aljoša Tomić

           

---

* „Kako na prevaru upokojiti Pustinjskog cerebralnog petla?“