Soliter

Bojan je završavao flašu votke, kao da nije više uticala na njega, počeo je da pije veoma mlad i nikada nije prestajao. Radio je stalno kući, pošto je bio pisac, ili bi voleo to da bude. Stanovao je u soliteru na limanu 3, na jedanaestom spratu. Sedeo je u svojoj neokrečenoj sobici za stolom i pisaćom mašinom, pisao je svoj prvenac, veliki hit, kako je predviđao. Sa njim je živela Una, mlada konobarica koja ga je izdržavala u zamenu za stanovanje u ćumezu punom bubašvaba. Stalno je pretila kako će da se odseli, ali to nikada nije učinila, volela ga je, onako nevino, iskreno i glupo kako samo mlađa devojka može da voli starijeg muškarca. On nije mario za nju, odavno je odustao od ljubavi, sa njom bi bio u krevetu samo kad bi se napio, a i tada nije vodio ljubav, nego jednostavno tucao. Nije obraćao pažnju na svet oko sebe, živeo je na ružičastim oblacima zalaska sunca i popijene votke, nije izašao iz stana jako dugo, nije video poentu druženja i viđanja drugih ljudi, nije ih čak ni voleo. Una je skuvala kafu i donela je u radnu sobu.

„Izvoli,kolačiću moj, kako napreduješ?“

„A šta misliš kako napredujem, kravo jedna, stalno mi upadaš u sobu, dosadna si kao čir na dupetu!“

Uni su se u momentu oči napunile suzama, istrčala je iz radne i otrčala u svoju sobu, prekrila se preko glave i tiho jecala. Bila je tako nevina i divna, ali tako glupo zaljubljena...

Bzzz, čuo se interfon, Bojan se trgao iz oblaka, bzzz, čekao je da se Una javi... BZZZ,BZZZ! Ustao je iz stolice nadrkan, popio je malo votke i krenuo prema interfonu. Na putu do njega je bila i Unina soba, upao je u nju i počeo da se dere.

„Jes’ ti gluva, što se ne javiš?!“

Ona ga je samo pogledala suznim očima.

„Šta plačeš koji kurac, šta cmizdriš, kurvetino jedna, misliš da ja ne znam šta ti radiš u onoj kafančugi, pokazuješ pičku za bakšiš, gadiš mi se!“

Zalupio je vrata i krenuo prema interfonu, podigao slušalicu i naslonio je na uvo.

„Šta je?“

„Dobar dan, da li je to gospodin Bojan Maksimović?“

Čuo se ženski glas sa druge strane, Bojanu se učinio poznat, ali...

„Taj sam, šta ’oćeš?“

„Rođen 30-og Marta 1963.godine.“

„Da, da... Šta ’oćeš, ko si ti?“

„Vidite ovako gospodine Maksimoviću, ja sam SMRT i došla sam po vas, na spisku ste za danas...“

„Ma šta mi napriča. Nisam još mrtav, džabe si dolazila.“

„Nemoguće gospodine, naša agencija već vekovima pruža usluge čovečanstvu i mi nikad ne grešimo, nego budite ljubazni i otvorite mi vrata.“

„Pa ako si smrt, što ne prođeš kroz zatvorena vrata?“

„Ja sam gospodine smrt, nisam duh, molim vas otvorite.“

Bojan se nasmejao,bila mu je simpatična ova šala...

„Ajde upadaj!“

Rekao je i pritisnuo dugme. Prišao je vratima Unine sobe, pokucao i ušao...

„E jebote, da vidiš šta se sad desilo...“

„Boli me dupe šta se desilo, mrzim te izađi iz sobe!“

Vrisnula je Una kroz razmazanu šminku.

„Šta si rekla, kurvo jedna?!“

Skočio je na krevet i počeo da je udara pesnicama po licu, nosu, zubima, obrazima, vratu, stavio joj je ruku na usta.

„Šta je sad, plačeš, a? A znaš da izazivaš, sad ćeš da vidiš!“

Jednom rukom joj je uhvatio zglobove, a drugom razmakao rozi bade mantil i strgnuo gaćice, svukao je svoju odrpanu, isflekanu trenericu i gaće i zabio se u nju duboko koliko je mogao. Una je vrisnula i počela još više da plače, a on je nastavio još snažnije da ulazi u nju.

BZZZ,BZZZ,ponovo interfon...Bojan je skočio sa Une i pljunuo je, a ona se prevrnula na drugu stranu i zastenjala. BZZZ!

„Evo, jebote!“

Proderao se i javio na interfon.

„Izvinjavam se što vas opet uznemiravam, ali lift vam ne radi, da li bi bili ljubazni pa sišli dole.“

„Ma daj, koga ti zajebavaš, kakva si ti to smrt kad ne možeš da se popneš peške?“

„Poprilično lenja, zato bih vas zamolila da siđete.“

„Ne mogu, mrzi me, odjebi!“

„Dobro, ako mi ne verujete, molim vas bar izađite na terasu da vam dokažem, pogledajte dole, sigurno ćete  me prepoznati.“

„Ajd’ dobro, terasa je sa druge strane zgrade, ako te ne budem video, onda ću stvarno sići dole i pičku ću ti razbiti.“

Udario je slušalicom u zid i krenuo prema terasi, usput je prošao pored Unine sobe i čuo je jadnu i zaljubljenu kako jeca. Izašao je na terasu, naslonio se na ogradu i pogledao dole. Nema nikoga... Odjednom je čuo glas...

„Evo ovde sam, nagni se...“

Bojan se nagnuo još više i začuo korake iza sebe, pre nego što je uspeo da se okrene, osetio je dve sitne šake na svojim leđima, izgubio je ravnotežu, prevrnuo se preko ograde i počeo da propada...Osetio je tup udarac i ogroman bol, a zatim je bol nestao. Ležao je na hladnom betonu jedanaest spratova, plus prizemlje, ispod svoje terase. Otvorio je lagano oči i video nasmejanu Unu kako sedi pored njega, pogledala ga je i prošaputala.

„Jel’ sam ti rekla da ćeš me prepoznati, ja možda nekad poranim, ali veruj mi nikad ne grešim...“

The end

Dušan Gardinovački