Hermesov bestiarium nastao iz njegove glave spajanjem nespojivih stvari iliti Historia monstrorum

Dunavski češalj (Pecten Danubius)

         Hermesova sozercanija, namislenija i pisanija počela su davno, na časovima logike. Naime, njegov magister scientiae naturae et magicae et mysticae et cetera et cetera… reče mu da postoje nespojive stvari, čiji se elementi međusobno odbijaju i koje se nikada ne mogu spojiti. Ali, kako tvrdi i doctor mirabilis Xerox, “sve ono što je nespojivo jednom će se spojiti”. A kako je nešto spojivo, zamislivo i izrečeno, ono nužno mora i postojati, jer da ne postoji ne bi se moglo izreći, ni spojiti, niti zamisliti.

         Da su stvari nespojive, to je tako “champselysees” 1. Dunavski češalj, zahaljujući tome što ga Hermes može zamisliti, postoji. Ko pak sumnja, i to je dozvoljeno, jer ko što reče Avgustin, “sumnjati se može samo u one stvari koje postoje”. U poznatom Hermesovom delu “Amor dei intellectualis, shaken not stirred”, nalazi se i ovaj bestiarium. To su stvarenja, nasuprot stvorenjima. Stvarenja nastaju kao deus ex machina, u čovekovoj glavi, kao što ideje nastaju u božjoj glavi. Zbog toga su stvarenja manje savršena, jer nemaju etiketu božje tvorevine® 2.  ali nisu ništa manje postojanija.

Ribari love dunavski češalj, XII vek

         Dunavski češalj i nije moguće zamisliti da to već nije neko biće. Nažalost, danas već skoro istrebljeno. Najviše su ga istrebili Rimljani. Češalj, kakav danas poznajemo, samo je plastična ili drvena replika češlja, koji je živeo u rečnim tokovima većih reka 3. On je vrsta mekušca koji se hrani „pročešljavajući“ rečni tok, i sve što se skupi na njegovim zupcima on koristi za jelo, i nije nimalo izbirljiv, bilo da su u pitanju sitne ribe, smeće ili otpaci. Rimljani su ga zvali porcus fluvialis 4. Poznato je još da su ih lovili mrežama i sušili na suncu, te je ovaj sluzavi mekušac postajao tvrd poput kamena, i mogao se posle par dana koristiti za provlačenje kroz kosu. Otuda „češljanje“, jer se češalj lovio radi ove radnje. Praistorijska paleolitska nalazišta na Karpatima pokazuju da su se češljom služili još i praistorijske horde. Vavilonci spominju češalj kao ukras u Mardukovoj kosi, a Stari Grci i Rimljani se ponose češljom, prvim sredstvom za ulepšavanje, koje su ljudskom rodu donele Afrodita, tj. Venera.

Car Hadrijan sa dunavskim češljem, I vek

          Na vodenoj površini vrlo retko se pokazuju. U periodima punog meseca mogu da se ugledaju u ponoć, ali se na površini zadržavaju najviše desetak sekundi. Neki pisci, kao Strabon 5. kažu da im svetlost meseca vrlo prija, da se u kratkom periodu od nekoliko sekundi oni „sunčaju“, tačnije „mesečare“. Svetlost Meseca njima je slična svetlosti Sunca. Postoje i mnoge brodske priče o češljevima, ali ne možemo potpuno biti sigurni u njihovu pouzdanost, jer ovo stvarenje je odavno istrebljeno, i možda su ostali samo još po koji primerci. S obzirom na retkost pojavljivanja, te priče ne možemo uzeti za ispravne.

 tekst: Nikola Oravec    slike: Aljoša Tomić

 1  Izraz za besmislenost u mističkim masonskim odredima, pre svega, Masonska loža red deseti sedmo sedište često koristi ovaj izraz, koji je ujedno i izraz oslobođenja i povezanosti svih stvari.
2  Deus creatio®, all rights reserved, co.
3  Pored dunavskog, poznati su nam i tigrasti češalj (iz reke Tigra) i amazonski (iz reke Amazon), koji su kao i dunavski češalj vrlo retki i retko se mogu videti na površini reka. 
4 Rečni prasac.
5 U Universalia naturalia.