Polemični slučaj Vukobuba

         
            Ovo je profil lokalnog anonimca koji je, pak, dospeo u žižu interesovanja mnogih pretpubertlija putem direktne starateljske propagande.

***

          On je nesvršeni učenik iz ruralnog predela, koji je među lokalnim meštanima poznat po svojoj šumskoj ćudi. Ljudi su ga se klonili jer bi, u momentima neraspoloženja pokazivao svoju divlju, zversku narav. Umeo je da to vokalizuje kroz svoja snažna usta, ali i pored njegove prodornosti i gromoglasnosti na reč mu se nije dalo verovati. Priča se o tome kako je često pravio ršum i o njegovom burnom životu koji ga je grubo oblikovao, načinio sirovim kakav jeste. Pored toga što se, uprkos zakonskoj obavezi, odrekao osnovnog obrazovanja, nije mario ni za kulturne vrednosti i kulturna dobra. Njegovu nepodobnost su svi, listom, potvrdili.

          No, ono pitanje po kojem javnost, i dalje, ostaje podeljena je: "da li ovakav primer treba da bude uzet za paradigmu disfunkcionalnosti i, pritom, žigosan zbog svog života i sopstvenih izbora?" Zašto se nefunkcionalno uzima kao primer za pokolenja i da li jedna ovakva individua treba, uopšte, i da brine šta će pokolenja reći? Da li mi kao društvo treba da upiremo prstom u one koji nisu uspešni kao drugi i nije li to lažno moralisanje? Sigurno je da ne treba sebi da dajemo za pravo da sudimo po bilo kom osnovu, jer tako postavljamo sebe za moralnu instancu, a kad bi to svako od nas činio, ideja o humanom društvu nikada ne bi zaživela.

          Postoje, pak, ocene da, uprkos tome što nismo mlada demokratija, postoji kriza institucija, a problemi ove prirode se moraju institucionalizovati. I tu dolazi do barijere, jer nadležni za slučajeve poput ovog nisu u stanju da se izbore sa njima zbog sopstvenih problema, koji mogu biti zakonske, administrativne ili, u najčešćem slučaju, materijalne prirode. Opet, ne može se dozvoliti da ovakav i njemu slični primeri, a verujte ovo je samo jedan u moru primera, budu rešavani putem medija i šire javnosti. Samo stručnošću i profesionalnošću se može, putem inkluzije, prenebregnuti da se na ovakav način postupa sa drugačijima. Ukoliko se to ne učini i ukoliko ne počnemo da rešavamo probleme na takav način, postoji realna bojazan da, kao društvo, utonemo u mizanlikiju i ksenolupiu, a to nisu vrednosti na kojima je građena Evropa, koje mi želimo da budemo deo i kojoj mi teritorijalno, istorijski i kulturno pripadamo.

Argus Brandin