Bubašvaba

Probudio sam se mamuran kao đubre, pogledao sam na sat, jebiga, 11 i15h, ponovo kasnim na vežbe, biće mi to treći minus, pa neću dobiti usrani potpis. Brzo sam se digao,obukao se još brže i pozvao taxi. Sa druge strane slušalice se javio promukao, ali seksi ženski glas.

„Momenat molim.“

Čula se vec iritirajuca muzika iz filma „Žaoka“. Čekao sam i nervirao se. Konačno je muzika prestala.

„Izvolite...“

„Jedno vozilo u Mokranjčevu 16.“

Obožavao sam ime svoje ulice, to je jedno od retkih koje nisu promenili u ime nekog drugog „heroja“, moram priznati da je heroj bio onaj čije ime i prezime nije misteriozno nestalo preko noći sa plavih tabli, višnjičica mu rod rodila. Zajeban je postao posao taksista, imena ulica su menjali kako se kome digne.

„Dva, tri minuta.“

„Hvala, doviđjenja.“

Navukao sam svoj pocepani „kombat“ i skotrljao se ispred zgrade. Nisam dugo čekao, iza ugla pojavila se raspadnuta, polumrtva „Lada“ i zaustavila ispred mene uz škripu kočnica i smrad plina. Ušao sam, javio se taksisti i rekao mu destinaciju, samo je klimnuo glavom i dao gas.

Vozač je bio poprilično oronuli šezdesetogodisnjak, verovatno jedan od onih mnogobrojnih sto su dobili, pred penziju, otkaze u svojim društvenim, sada privatizovanim preduzećima, pa sad taksiraju, rade po trafikama i kojekakvim stovarištima hiper-marketa da bi sastavili kraj sa krajem. Iz usta mu je virila poluizgorela, gotovo ugasena krdža, obrve su mu bile guste i sede,a lice bilo umorno i nezadovoljno. Sigurno pre trideset i kusur godina, kad se zapošljavao, dizao kredite i nadao se savršenom socijalizmu nije ni sanjao da će kraj svog života provesti sa potpunim strancima u svojim kolima, vozeći ih na poslove, fakultete, provode, švaleracije, vozeći ih u liberalni kapitalizam.

Kola su se zaustavila kod asistentskog doma, platio sam mu, javio se i izašao. Krenuo sam prema faksu i razmišljao još o taksisti, kada sam uočio prosjaka koji sedi naslonjen na živu ogradu sa kartonskom kutijom ispred sebe, setio sam se da mi je ostalo nešto kusura od taksija, pa sam prišao prosjaku i ubacio novac u kutiju, a on je, kad  je čuo zvuk udaranja gvozdenjaka, samo dostojanstveno klimnuo glavom.

Upao sam na vežbe zadihan i znojav, počelo je prozivanje, ali ja sam bio pri kraju spiska, pa se nisam brinuo. Javio sam se čak dvojici ljudi koje sam poznavao, drmusanjem glave i seo. Nisam poznavao većinu mase sa vežbama, a iskren da budem, nisam se posebno ni trudio da ih upoznam, većinom su to bili opasni dupelisci koji su se smešili i uvlačili asistentu, u nadi da ce ovaj kad budu polagali ispite, šapnuti profesoru na uvo neku dobru reč o njima, tipa: ovaj je bio aktivan, ovaj je pametan, ova se stalno javljala, ova mi je popušila u kabinetu...

Vežbe su bile beskrajno dosadne, u suštini, ne zbog asistenta, koji je bio kompletni imbecil, nego zato što je predmet bio neverovatno nezanimljiv. Glava mi je padala, u daljini sam čuo samo bla,bla,bla... Svakih trideset sekundi sam gledao na sat. U međuvremenu mi je stigla poruka od druga da dođem posle vežbi do prodavnice u studentski da popijemo koje pivo.

Vežbe su se konačno završile, uvek je bilo idiota, sa J,  koji su na kraju imali neko “mudro“ pitanje i uvek sam ih mrzeo iz dna duše, zato što zbog njih moram da provedem dodatno vreme u toj paklenoj rupi.

Istrčao sam sa fakulteta kao da me crni đavo juri i uputio se ka prodavnici. Tu je, već neko vreme sedela vesela družina, udaralo se po pivu, pričalo se o svemu sem o faksu, odmah sam im se pridružio sa jednim hladnim u rukama. Što je bilo jedno, pretvorilo se u dva, što je bilo dva, pretvorilo se u deset, presecali smo ga sa votkom i poprilično se upropastili. Svi su u međuvremenu već otišli kućama, bilo je oko pola dva. Ostali smo Rale i ja, pokušavali smo da stučemo i zadnju dvolitru al’ nam baš i nije išlo, pa smo odlučili da krenemo kućama. Pozdravili smo se i svako je krenuo na svoju stranu, on je stanovao na Limanu, a ja sam se zaputio na Detelinaru.

Preturao sam po džepovima, imao sam jos samo dvadeset dinara, tako da je taksi bio samo pusta želja pijanog očajnika, zadnji bus je odavno otišao, ali imao sam još nesto duvana i gomilu glupih flajera koji su najavljivali izuzetne provode, brucošijade i bendove koje verovatno neslušaju ni najbliži rođaci. Ostala mi je, na sreću i ona dvolitra, koju sam isplanirao usput da pocirkam, da prekratim put do kuće. Išao sam Bulevarom, pored stadiona Vojvodine, stvarno ne znam zašto, pošto je to bio duži put, ali sam odlučio da ga skratim kroz „Braće Ribnikara“, pored moje bivše škole „Jovan Vukanović“, koja je kao i ulice poprimila novo ime, žene poznatog naučnika Mileve Marić, a bogami i Ajnštajn. Izbio sam na „Futoški put“ ili na „Futošku ulicu“, nikad nisam znao gde se završava  „Futoška ulica“, a gde počinje „Futoški put“, valjda tamo gde počinje put za Futog, poznat po zelenoj salati i divljoj gradnji. Kod „Jodne banje“sam upao u dilemu, da li da idem kroz ulicu pored parka ili pravo kroz Futoški park, koji je inače uvek bio prepun kojekakvih manijaka, koji su gledali devojke na ulici i drkali ili se jebali međ’ sobom ili vodili ljubav ili šta god... Odlucio sam da ipak propičim kroz park, pošto je tuda mnogo bliže, a i manijaci bi verovatno pobegli od mene, jer sam smrdeo na alkohol ko seoska mehana. Prolazio sam kroz park i tek po koja ne razbijena svetiljka mi je osvetljavala put, duvao je neki odvratni vetar i lišće je pevalo ili kukalo sa njim, pokušavao sam da popijem ono preostalo pivo, al’ mi baš i nije išlo. Odjednom sam spazio poznatu dugu sedu bradu i poznate raspadnute čizme koje su visile sa klupe, to je bio prosjak od danas prepodne, izgledao je kao da spava, ali kad sam se približio, podigao je glavu. Prišao sam mu...

„Oćeš pivo matori?“

Seo je polako na klupu i čudno me pogledao, verovatno je pomislio da ga zajebavam ili da hoću da ga tučem ili nesto treće, iz nekog razloga beskućnici i nisu ljudi prepuni poverenja...

„Ok je!“

Proderao sam se, nategao iz flaše i pružio mu je. Zgrabio je u neverici, svojim pocepanim rukavicama, flašu, zveknuo malo piva i zagrlio je kao što dete zgrabi svoju omiljenu igračku. Seo sam pored njega, zapalio cigaru i ponudio ga, uzeo je jednu i stavio iza uveta.

„Za kasnije.“

Promrmljao je, hrapavim glasom.

„Ma uzmi još jednu, zapali odmah, imam ja jos pljuga.“

Matori je, uz osmeh, uzeo jos jednu, a ja sam mu je upalio.

„Uzgred, ja sam Duća.“

Pružio sam ruku.

„Isus.“

Nonšalantno mi je odgovorio.

„Kao sin božiji?!“

Nasmejao sam se.

„Ja jesam Njegov sin.“

Mirno mi je odgovorio i izvukao poveći dim. Moram priznati, malo me zbunio.

„Kad si ti pobegao iz ludare?!“

„Nisam pobegao, pustili su me.“

„Ma daj, nemoj da me zajebavaš.“

„Što bi te zajebavao, ludnice su ionako prepune, šta ću ja tamo kad nisam nasilan, ipak sam ja sin božji.“

Pogledao sam ga sa nevericom, ali imao je pravo, ne možda za ono sin božji, nego za ludnice, stvarno su bile prepune, pa su ih malo puštali, dovoljno je da malo pogledaš oko sebe i shvatićeš da je većina njih napolju. Nisam više ni siguran da li je ludnica neophodna, verovatno bi trebali normalne tamo da zatvaraju, da ne povrede ludake

„Pa zar nisi ti vaskrsao i otišao kod svog ćaleta tamo gore, u raj?“

„Ma to su vas slagali, što bi vaskrsavao pa išao u raj, kad i mrtav mogu da odem tamo. Vaskrsao sam i ostao ovde među vama da živim.“

Ovo je već počelo da liči na dogmatsku raspravu, a ja i nisam baš neki ekspert, mislim, gledao sam gomilu glupih filmova na tu temu i pročitao Stari zavet, iz nekog nepoznatog razloga. Pa dobro, valjda sam više znao o tome nego prosečni vernik, ali sam celog života bio ateista i nisam baš shvatao koncept bradatog čike sa oblaka, naročito nadrkanog bradatog čike sa oblaka sa munjom u ruci i ludačkim pogledom.

„Pa zašto onda to ljudi ne znaju, mislim da živiš među nama, zašto im ne kažeš?“

„Da kažem ljudima, pa da me opet razapnu na krst?“

„Pa kontam da si u međuvremenu imao dobru PR agenciju, ne bi te valjda opet razapeli.“

„Misliš da nisam pokušao da kažem kroz ovih dve hiljade godina ljudima, uvek bi mi se nešto desilo, ili me spale na lomači ili me kamenuju ili me jednostavno ubiju kao kera, pa  moram ponovo da vaskrsavam, a to je dosta skrnav osećaj. Ljudima ne treba bog koji hoda među njima, nego bog koji sedi na oblaku, gladi svoju belu bradu i nadgleda stvari.“

I bio je donekle u pravu, koji će nam kurac sin bozji koji se šetka među nama i ne radi ništa korisno.

„Pa što ne izvedeš neko „čudo“,možda ti to pomogne, glupo je da stalno puštaš da te muče i ubijaju?“

„Kakvo čudo?“

„Otkud ja znam, recimo, ajde se sad pretvori u neku životinju na primer, jel možeš to?“

„Mogu, ali koja je poenta?“

„Evo na primer, mene da ubediš.“

„A što bi tebe ubeđivao?“

„Eh što si dosadan, ajde malo da se zabavimo.“

„Pa ne znam, nisam siguran da je to dobra ideja... A u koju životinju?“

„Hmm, pa šta ja znam, u recimo bubašvabu.“

„Bubašvabu?!“

„Šta fali, bubašvabe su divna, takoreći božija stvorenja.“

„Ne znam, nisam...“

„Ma hajde, evo dao sam ti pivo i cigare, pa možeš i ti malo neku zabavu da prirediš.“

„Pa hajde i onako mi je malo dosadno.“

Odložio je dvolitru, ustao sa klupe i okrenuo se prema meni. Odjednom, neverovatan bljesak od kog sam gotovo oslepeo, kad sam malo došao k’ sebi, pogledao sam ispred, nema ga, pogledam dole, razbacana odeća. Kad ono iz jedne čizme izlazi bubašvaba, au jebote, kakav trip! Nisam razmišljao ni sekundu, skočio sam i iz sve snage zgazio bubašvabu, mrzeo sam te odvratne bubetine, stan mi ih je bio prepun, napasti. Pogledao sam ispod patike, fleka, zgazio sam sina božijeg, al’ dobro, boli ga dupe, vaskrsnuće opet, to može da uradi kad god hoće, a ja ću samo jednom u životu verovatno imati priliku da ga ubijem. Uzeo sam preostalo pivo sa klupe, popio malo, pripalio cigaru i krenuo kući.

Počelo je da sviće, jesen je smrdela u svoj svojoj snazi, novi dan je bio predamnom.